Bravo Mare! Prija pročitati ovako lepu reportažu sa vode, to nam manjka u poslednje vreme...
Što kaže Igor, ako imaš nekad volje i vremena, napiši nam malo o webastu i njegovoj ugradnji, možeš i u svojoj temi o brodu. Svako ko voli da boravi više dana na plovilu tokom većeg dela godine, razmišlja o grejanju, a webasto je očigledno najbolje rešenje.
Urose,
da se nadovezem.... kod webasto mene posebno interesuje servis i odrzavanje ovih sistema.
Ja to nisam resio, meni je logicno da neko strucan treba da uradi servis.... Kada pitam moje drugare iz marine ne dobijem bas neki ohrabrujuci odgovor na pitanje kako odrzavati webasto. Ja ocekujem da neki majstor hoce da dodje na brod i sredi uredjaj, nadam se da nece biti opcija skini gorionik pa donesi.. Opet cekati da prestane da radi pa traziti majstora ne zvuci mi bas pametno
Bilo bi mi drago ako se neko od vas odluči da provede Uskrs na VR ostrvu. Vreme obećava a druženje na distanci je zagrantovano
Mare,
Hvala na pozivu, ja razmišljao ali se iskreno nisam usudio, nešto mi predugo da nemam mogućnost povratka na obalu toliko dugo.
Ni supruga nije bila nešto oduševljena, bolje reći gledala me
Da mi bude lakše danas sam se čuo sa drugarom koji mi servisira motor i kaže da još nije završio, a prijavio sam se pre mesec dana.
Bože, kao da imam prekookenaski brod, a Hondu 20KS.....
Tako da će moja plovidba biti tek oko 1 maja.... da se nadamo da će tada i vreme u kojem se ne može ploviti biti znatno kraće.
Želim ti lep produženi vikend na brodu.
Veliko ratno ostrvo je ponovo bilo naš domaćin prošlog vikenda. Meni je to ostrvo najlepše upravo u jesen, početkom oktobra, jer na njemu nema gužve a priroda je i dalje pod onom letnjom "inercijom", zelena i jédra a noći još uvek nisu ledene. Vreme u jesen zna da bude zaista tmurno i takvo, da pomislimo da nema tog čamca koji bi nas naterao da izađemo iz toplog doma. Ipak, kad je jesenji dan lep, onda mislim da nijedan dan u godini ne može biti lepši od toga. Temperatura idealna, ima mesta za pristajanje čamcima i što je najbitnije, nema komaraca...!
Dan prvi:
Zveki, Mileta i ja smo još od leta planirali jedan jesenji vikend sa naša tri čamca i konačno smo napravili plan i na našu veliku sreću, ispunili ga. Našli smo se u petak posle podne u Dunavcu, i privezali jedan uz drugoga. Pošto imamo skoro pola dana dok sunce ne zađe, Zveki i ja odlazimo na drugu stranu ostrva na otvoren Dunav, da zabacimo štapove jer je tamo kao veća šansa da ulovimo nešto konkretno, a u stvari, uživamo u slobodnom vremenu i tome što možemo da radimo kako hoćemo
Samo što smo zabacili štapove, Zvekiju se javlja Kole da vidi gde smo i da pita može li da nam se pridruži na ostrvu. To nas je obradovalo, pa smo relativno brzo napustili teren jer nije ni bilo rezultata, ali i da se pridružimo Mileti i Koletu. Trebalo je i pripremiti drva za loženje, jer smo za večeru planirali roštilj a mora se naložiti i logorska vatra, jer se rano smrači i postano hladno. Pripremili smo dosta drveta, Mileta je to sve isekao na meru i namontirao svoj roštilj. Čim se smračilo, naložili smo vatru za roštilj a sa druge strane stola još jednu vatru za "grejanje". Bila je orijentisana tako da smo gledali u isto vreme ka vatri, Dunavu i Zemunu. U jednom trenutku nam je palo na pamet da svi upalimo radne farove na čamcima, da vidimo kako sijaju i efekat je bio veoma interesantan. Tako smo i ostavili sve upaljeno dok se spremala večera.
Neke zanimljive fotografije:
#
Zveki se prihvatio pečenju i pripremi mesa i kao i uvek, rezultat je bio izvanredan. Jedino što Kole nije mogao da nam se pridruži za večerom jer je postio, ali smo mu poslali dim od roštilja u čamac...Kaže da je zatvorio cirade da ne ulazi dim, ali je dima već toliko bilo unutra da je morao da otvori da izađe
Da li zbog dima, ili mraka, uspeo je da ugazi i u kantu sa kederima i vodom...zbog toga smo morali da popijemo nešto da se zagreje. Isključivo zbog Koleta
Ja sam izneo domaću rakiju od šljive, a Mileta donese neku voćnu rakiju za koju pouzdano zna da je veoma kvalitetna, ali ima veoma čudnu boju - ni manje ni više nego fluorescentno ljubičastu! Ja sam rekao da obojene rakije ne pijem, a Kole je rešio da popije koju i svidelo mu se. Odmah je počelo zezanje na temu ljubičaste rakije, kako dobro osvetljava u mraku, kako zrači, a Zveki mi jutros kaže da je sinoć video Koleta kako se vidi kao na rendgenu
Sva četvorica smo se kucnuli i poželeli da nam se ovakvi trenuci u životu množe, i da ih ne budemo željni.
Posle odlične večere, sedeli smo uz vatru i pričali uz redovno dodavanje drva. Vatra je prijala jer je temperatura prilično pala, pa smo sve više približavali stolice vatri. Kole je razmišljao da ode na čamac da odgleda neku seriju na TV-u koju inače prati, ali sam ja malo pre toga izneo gitaru pa smo ipak svi ostali kod vatre i uživali u mirnoj noću uz pesmu.
Pošto je noć bila mirna bez vetra a mi smo već uživali, predložio sam da uživanje dopunimo i jednom noćnom plovidbom pored Zemuna. Svi su odmah bili za, a to smo još odavno planirali kad smo jednom prilikom Zveki i ja isplovili potpuno neplanirano, samo zato što je noć bila prelepa. Oduševili smo se i rekli da moramo ponoviti. Ovo veče je bilo idealno za to.
Negde oko 23h, ulazim u Rebela i startujem dobri Volvo da se zagreje koji minut. Palim sva svetla u kabini, navigaciona svetla i reflektore. Svi smo se smestili u kokpit i krećemo lagano uzvodno. Teško je opisati taj osećaj kad je Dunav ravan kao staklo, nema nijednog čamca da plovi, ispod vas tiho bruji brodski motor, a sva svetla grada se preslikavaju u Dunavu.
Mileta je srećom pokušao da uhvati deo te atmosfere, mada noćno snimanje telefonom nikad ne ispadne ni blizu realno kao što je uživo.
Svakako sam mu mnogo zahvalan na tome:
Vraćamo se u naš kamp, oživljavamo vatru i nastavljamo sedeljku da se malo ugrejemo pre spavanja. Tamo negde posle ponoći, gasimo vatru i dobro raspoloženi odlazimo u svoja plovila na spavanje.
Posle ovakvog teksta, propratnih fotografija i videa, šta reći, osim, da ovakvo druženje u istom ili proširenom sastavu treba ponavljati što češće pa kom dosadi, ako ikom ovakvo nešto i može da dosadi.
Auuu drugari ! Svaka cast ! Dodajte i mene na listi za druzenje dogodine. Prelepo. Doduse, pricali smo o mini regati...ali ova Korona sve pokvari. Nadamo se dogodine da ce biti sve ok. To su nezaboravni i neponovljivi trenuci !!!! Samo tako. Sve najbolje i ziveli !
Posle više nego dobrog spavanja, ustajem negde malo pre 8h i vidim da su se i ostali probudili. Zveki me nudi jutarnjom kafom ali ja po navici ipak prvo doručkujem pa ostavljam tu kafu za kasnije. Za danas sam obećao teleći gulaš u kotliću za ručak, pa smo Mileta i ja prvo obavili doručak i krenuli u nabavku drva za loženje, da imamo sve spremno za kotlić. Kole i Zveki odlaze na drugu stranu ostrva da zabace štapove i isprobaju jedno mesto koje obećava. Uspeli smo da prikupimo dovoljno drva za kotlić, Mileta je to sve ponovo potkratio na meru za loženje a ja odlazim da obučem suve stvari jer je ujutru velika rosa, pa sam mokar skoro do kolena.
Izlazim napolje do Milete koji je sedeo na stolici na obali, a on mi kaže:
- "Nećeš verovati šta mi se desilo..",
- "Šta se desilo?",
- "Sedim ovde i osetim da mi nešto kreće uz nogu ispod nogavice, ja skočim i otresem nogu, i ispade poljski miš!"
Obojica nismo verovali, ali eto, u prirodi smo pa je i to izgleda moguće.
Posle pola sata kad je uzeo da poseče neko šiblje pored mesta gde sedimo, ubode ga pčela u nogu. Ja sam ga odmah pitao da li je alergičan da brzo reagujemo, srećom nije, a Zveki je odmah okrenuo na šalu:
"Pa šta taj čovek ima ispod trenerke kad sve hoće da uđe unutra...?"
#
Postavljamo kotlić i tronožac na svoje mesto, i krećemo u seckanje teletine, luka, šargarepe i ostalog povrća. Zveki je čak doneo svoj domaći ruzmarin, i domaću majčinu dušicu da dodamo u gulaš. Mileta se sinoć čuo sa Igorom i preneo mu je gde smo i da ostajemo da noćimo, a Igor kaže da planira da sa suprugom porani i dođe Narvalom do nas na ostrvo.
Ja sam još ranije dogovarao plovidbu sa Vladom Kanićem, pa smo odlučili da to bude danas. On me zove negde oko 9 ujutru da potvrdi:
- "Dobro jutro Uroše, jesi li na Dunavu i dalje?",
- "Dobro jutro! Jesam Vlado, od juče sam na ostrvu sa prijateljima a danas evo kuvamo teleći gulaš, a vi ste dobrodošli",
- "Svaka čast, video sam slike na fejsbuku koje je sinoć postavio tvoj prijatelj Mileta, pa vi stvarno uživate! Vi ste najbolje shvatili šta je sloboda, a sloboda je voda... Eto, još se i rimuje?!",
- "Da znate da jesmo uživali, a planiramo i danas, ali sa vama.",
- "E lepo. Ja ću doći sa prijateljicom oko 14h kod tvoje marine i poneću gitaru, ali ću te zvati jedno 10ak minuta ranije da pređeš na ovu stranu da nas pokupiš."
- "Dogovoreno, baš mi je drago! Vidimo se"
Nakon toga nam Igor javlja da su mu iskrsle druge obaveze i da nažalost, neće moći da dođu do nas. Mi nastavljamo sa našim aktivnostima oko gulaša, Zveki je glavni kuvar i svi imamo apsolutno poverenje u njega. Gulaš se krčka idealnim tempom, pa sedamo za sto da popijemo kafu i rakijicu, a Mileta iznosi svoju knjigu i čita nam nekoliko pesama o reci i čamcu. Dan je miran i uživamo u prirodi, vazduhu sa mirisom Dunava i potpuno drugačijoj atmosferi od one "gradske".
Siguran sam da će nam prijati ovi zvuci vatre i krčkanja preko zime
Gledam u daljinu negde ka špicu ostrva, odmaram oči kad ugledah dva poznata lica kako idu ka nama. Stižu nam Igor i Jovanka! Kako? To još uvek ne znam!
Ja ustajem da ih dočekam, jer se može reći da sam u našem društvu visoki predstavnik (sa svoja dva i kusur metra visine).
- "Pa dobro nam došli i otkud vi, gde vam je čamac?!"
- "Pravo da vam kažemo, mislili smo da nećemo doći, ali smo bili u Zemunu da kupimo neku opremu za brod, i videsmo vaše čamce na ostrvu, dim od vatre, i rešismo da nas neko prebaci čamcem do vas!"
- "Bravo! E neka ste se odlučili, sedajte i pričajte šta ćete popiti.."
Nastavljamo priču i druženje u pojačanoj ekipi:
#
Kole nas napušta pre ručka jer mora nazad u Zemun, njegovoj ženi je rođendan i mora da se vrati. Žao nam je što nije ostao na ručku, a bio je nezamenjiv u pravljenju dobre atmosfere ova dva dana. Pozdravljamo se, pomažemo mu da odveže čamac i Kole nastavlja uzvodno otpozdravljajući.
Gulaš je skuvan, Zveki kuva makarone u kuhinji na njegovom Alibi-u, a Mileta i ja postavljamo tanjire i pribor uz Jovankinu i Igorovu pomoć.
Sedamo za sto, sipamo hranu i svi smo se složili da je gulaš preukusan i da je Zveki bio na visini zadatka.
To me podseti na jednog pokojnog prijatelja moga oca, koji kad god dodje kod nas na vikendicu i kuvamo riblju čorbu, on kaže:
"E ova čorba je najbolja do sad..!”
Takav je bio i ovaj gulaš. Najbolji do sad!
Ručamo u dobroj atmosferi i još boljem društvu. Telefon mi zvoni, Vlada se javlja da stižu za 10 minuta na marinu.
Ustajem da upalim motor da se zagreje i da odvežem kanape a društvo mi pomaže u tome.
