šta znam... da li sam ja na regati i bio... ili je to bio neki mlađi čovek, očigledno provokator, koji se predstavljao kao ja... Djordje (iz Banovaca) ga je raskrinkao srećom...
Šalu na stranu, kako god da razmišljate o regati gledate kroz prizmu da je to masovna i organizovana manifestacija, svake godine masovnija i svake godine organizovanija, a oba aspekta mogu i da prijaju i da manje prijaju.
Nije lako po kanalu sačiniti itinerer da svuda lako pristane 90 lađi, i onda mora da se pristaje gde inače ja ne bih i pored nekog pored koga inače ne bih. Nemoguće je i ostvariti kontakt sa 300 ljudi i sa svima biti ok i najbolji drug.
Sa 90 lađa u konvoju nije lepo ni kupati se na mestima gde je bivak, gde se na vodi sa minimalnim ili nikakvim protokom (a tako je bilo svuda) kupa i olakšava 300 ljudi, opere par hiljada tanjira, da ne kažem šta sve ne. To se onda radi na trijanglama, usput, na sidru svakih sat, taj doživljaj je nezamenljiv. Isti takav osećaj je recimo kada se iz kanala isplovi na Dunav, naježim se svaki put, samo od širine u očima.
Sa druge strane, i među tom celom armadom uglavnom se plovi i socijalizuje u manjim grupama međusobno sličnih ljudi, ti kontakti i prijateljstva su dragoceni.
Regata omogućava malim kapetanima da preskoče ograničenja vezana za strah, daljine, dužine, pouzdanost plovila i drugo što ih sprečava da dugo i daleko plove.
Recimo, ja sam bio prisutan samo pola vremena, a pola su plovila moja "deca" bez mene. Služba je imala armiju obaveštajaca na terenu, bili su paženi kao da su iz engleske kraljevske porodice. NI za trenutak nisam bio zabrinut da li će se i kako snaći, a bio im je prvi put bez oca na jutrenje.
Pa onda, na deonici od Apatina do Bogojeva kroz rit sa obe strane, nije bilo vetra ni malo, sunce je pržilo a pritisak padao, usput smo uletali u ozbiljne rojeve obada i drugih insekata. Ja sam izboden po rukama i popodne su mi od alergijeske reakcije otekle nadlanice... i ništa, dežurni sanitet mi je zveknuo bocu na prevodnici Bogojevo, sedeli sa mnom pola sata i to je to, predveče sam već ljuštio rakiju sa kapetanima
...kada nema regate, sa tog mesta do Bogojeva ima sat i po peške, a najbliža hitna pomoć je u Odžacima.
Pa onda, iako baš držim do toga da mi brod bude uvek spreman i pouzdan , ipak mi je puklo kormilo po isplovljavanju iz Bogojeva. Dan je bio oblačan, sa prijatnim vetrom, nije bila saharska vrućina, pa sam odlučio da ne tražim pomoć (a bilo je 90 dobronamernih ljudi oko mene, svi spremni da pomognu), nego sam na list kormila vezao konope u kajase, i tako stojeći na krmi plovio 6 sati, da bih vežbao i trenirao svoje sposobnosti, ko zna kad i na kom okeanu će mi zatrebati
... na kraju sam uspeo usput i sam sebi da skuvam kafu i da sipam rakijicu. To se moglo desiti i dok su mi deca bila sama, ali opet ne bih bio bogznakako zabrinut, upravo zbog masovne i organizovane plovidbe.
Uveče jedan borac doneo švajs aparat, iz pratnje Voda Vojvodine doneli agregator, pec-pec, i trust mozgova je stigao i na redovno večernje zasedanje.
I to bi bilo to, moglo bi se danima tranjasati, nemoguće je sve po forumima sublimirati i iskucati, zato služe zajedničke plovidbe.
)
).
), jer bi nas, u većini slučajeva, ako ujutro kreću pre nas, ostavljali u smradu izduvnih gasova, što se nikako ne uklapa u naše viđenje boravka u prirodi.
