Boravak na vodi

[Ševa-2]

#

"Osvajanje Đerdapa" - nastavak


Sedmi dan

Ujutru me je probudio, prolazak putničkog broda, koji je prošao i ostavio je talase za sobom. Prodorna pesma slavuja, koji se nadpevavao sa još jednim ili nekoliko drugih, ali nešto dalje od nas. Miris Dunava i svežina gorskog vazduha, zasićenog kiseonikom šuma sa obale i iza stena Maloga Štrpca, daju ovom lokalitetu, pored prirodnih lepota i zdravstveno dobre uslove. A za mene, ja to znam, ova lokacija će biti usputna stanica, gde će se uvek stati i zastati.

Vreme sunčano, bez vetra i oblaka obećava i lep dan, mada sam prestao da verujem i prognoziram vreme u rejonu Đerdapa. Posle doručka i kafe, bez žurbe smo krenuli put prevodnice. Na svakom proširenju je očekujemo i iza svake krivine joj se nadamo. Prošli smo pored Trajanove table, do tada sam je video samo na fotografijama. Pa nesto me i nije posebno oduševila, posle svih doživljaja, na ovom putu do tada. I strašno mi se nije sviđala ljudska kultura, što su podpisnici svoja imena i prezimena, ispisanih na ovom istoriskom znamenju i time su hteli da pokažu i dokažu ... šta ? Svoju kulturu ili da se sami raduju kada drugi put prođu, a ono na tabli "nekog Trajana", stoji ime njihove persone i veličanstva njihove ličnosti. Pa se onda, šta bi drugo, raduju i pogled ne mogu da skinu sa svog imena. Eh, gluposti … čudna jesi !?

I nastavili smo plovidbu među većim proširenjima, u kojima je Dunav razmestio svoje vode. Prvo naseljeno mesto s’naše strane, bila je Tekija geografski na lepom mestu. Oko nje priroda bogata, dvorišta puna ruža i raznobojnog cveća i sve čisto. Kontejneri za đubre, nisu izgoreli. Najveći objekat, kao i u Milanovcu, jeste hotel. Uopšte rečeno, Tekija je lepo penzionersko mesto. A to i kažu svi Dunavski locmani, bez kojih se pre podizanja brane, plovidba kroz kazane, nije mogla zamisliti i tu su svi u Tekiji, penzionisani i imaju svoje kuće ! Tekija ima i dobre kafane, gde se na kvalitetu ne štedi. Jedino to zakazivanje hleba za sutra ... !? Pa da li su toliko siromašni, da životu ne mogu da podare ni višak hleba? Pa šta ptice jedu kod njih preko zime? Verovatno se sele u Vojvodinu. Ali to su samo moja razmišljanja …!?

Čamac smo smestili, iza kamene dambe, kod stare divlje kruške. Odmah je tu i peščana plaža sa tuševima. Aha, to je ono o čemu su pričali meštani Kostolca. I oni bi na plaži i tuševe. Lepo i treba, samo ko će da plati ? Vlauce su to ! Kupali smo se do kasno popodne. A posebno interesantno je kada prođe bela lađa i podigne talase. Onda sam imao osećaj da sam na "slatkom moru". Uveče izgladneli, svratili smo u prvu kafanu. I šta bi, naravno prženu somovinu, ali prvo dimljenu u procesu. E’ takav specijalitet sam vec jeo na Skadarskom jezeru, ali tamo se zove "karp", odnosno šaran. I somovinu ne bih menjao za šaranovinu. Pa još i "marinada" sa seckanim belim lukom, sirćetom i solju. A onda špriceri .... beli ( Banatski rizling sa kiselom vodom ). Bolje ne biva.

Noć smo proveli na čamcu, na mesečini i pod uticajem slabog vetra, podigli su se mali talasi koji su bljesak mesečine lomili na hiljade izvora. Bajkovito i lepo. Samo dambu za zaštitu male marine od talasa, verovatno je konstruisao neko ko nema veze sa čamcima. Kada brod plovi nizvodno, onda je u redu. Ali svaki koji plovi uzvodno, talasi ulaze u marinu i “razbijaju” čamce !? Ja sam te noći mogao tačno da kažem koliko je brodova proslo uzvodno, a spavao sam !? I svaki put su me budili talasi. Prosto talas izvuče vodu iz marine i čamci udaraju kobilicama o dno.

Osmi dan

Ujutru sam napunio rezerve sa pijaćom vodom i krenuli smo dalje prema Kladovu. Plovili smo Oršavskom kotlinom i širokim Dunavom prema prevodnici, koja se pokazala u svoj svojoj lepoti i veličini. Pred samom prevodnicom nas je prestigla "Volga" turistički beli brod. Bio sam u nedoumici: da li da stanem uz dok i sačekam drugi brod ili da me "Volga" čeka da se ja dokobeljam do prevodnice, to mi je bilo nelogično ! Dilemu je skratio kapetan prevodnice, rekavši preko razglasa:

-" Turistički čamac, uđite u slajz" !

Dodao sam gas i čini mi se, da sam mogao da trčim, trčao bih. Zar da dozvolim da zbog mene čeka ovoliki brod i koliko tamo već ima ljudi. I svi stoje i čekaju moj čamac.... Prosto nije po mome bilo u redu. I još malo i ulazim, a Jelena me pita:

-" Ogromni brod ! Da li će biti mesta i za nas ?". Ma mislim se ja u odnosu na prevodnicu i na brod, što je po meni sve predimenzionirano, a ja sa ovako malim čamcem, ma snaći ću se samo da napokon uđem. "Volga" je stala i vezala se sa desne strane, za bitve. A ja idem na prvu sa leve srane, a iza "Volge", koliko se može. Kačim se za bitvu i razmišljam ... šta dalje !? Kapetan Bojović mi ništa ne reče podrobnije, a i ja ne pitah. U stvari, šta sam i znao da ga pitam, kad o prevodnici nisam imao pojma ni kako izgleda, ni na kom principu radi.

Nedaleko iza nas se uz avetinsku skripu, iz vode izroniše ogromna metalna vrata. I ubrzo zatim bazen sa vodom u kome smo se nalazili, a koga zovu "slajz", počinje da se “prazni” i spuštamo se i mi sa čamcem i ogromna “Volga” takođe, u odnosu na stranice šlajza. Ja sam odmah obratio pažnju na bitve, kad ono i one se spuštaju, tj. plutaju što me je veoma obradovalo. Mokre i sa žabokrečinom i ostalim vodenim algama na sebi, ali se i one spuštaju i pojavljuju se iz vode betonski masivni - zidovi iz čijih propusnih pora, brizga voda, kao iz ogromnih špriceva, a znaš da je Dunav iza svega toga i nije prijatno. Jelena, očigledno malo uplašena konstatuje:


-" Zamisli Momo, ova čelična vrata drže čitavu masu Dunava ?" A ja gledam da i dalje ne stajemo … spu[tamo se, rekao bih konstantno i to punih 16 metara. A dole … oseća se svežina mokrih zidova, a miris Dunava se izgubio, među mirisima algi i nafte iz auspuha "Volge". I jedino što mi se sviđalo, a to su natpisi na plutajućim bitvama: pa piše "Ivo Lola Ribar" - Zeleznik. Rekoh : svaka im čast, napravili su korisnu stvar. Još bi mi u svemu ovome trebalo, da se brod nasloni na nas. Ali sve je pod kontrolom. I mislili smo da je to sve. Kad ono nije. Vrata pred nama su uronila i prvo je "Volga" ušla u drugi istovetni "šlajz" pa za njom i mi, i stali smo rekao bih, svako na svoje mesto. I sve isto, kao i u predhodnom šlajzu, što se desilo, ponovilo se i u ovom delu “slajza”. I na kraju, dve polutke ogromnih vrata se otvaraju ka unutra, a levo i desno i pojavljuje se prostrani Dunav, a u daljini jedna visoka zgrada i oko nje naselje. Rekoše mi da je to grad Kladovo.

"Volga" je dala gas i prosto otišla … A mi kako smo napustili slajz, uhvatila nas je do tada ne viđena brza voda, da mi je mislim, do Kladova bila potrebna samo krmica odnosno veslo. Ipak vidno smo bili raspoloženi, što smo prošli veliku prepreku i što smo već na kraju “osvajana” Đerdapa, o kojem se ispredaju razne priče, posebno među onima koji nikada nisu prošli branu i šlajzeve. I video sam po desnoj obali mali liman, onda smo usli u njega i podigavši četvorkicu, vezao sam pramčani konopac za neku žilu na obali. Inače je obala bila puna sitnog šljunka. Raspoloženi seli smo na obalu, da malo sredimo utiske ! Kupali smo se i razgovarali o brani, koju je vredelo proći. Ne znam koliko je vremena prošlo, kad evo iz prevodnice izlazi jos jedna bela lađa. Stajali smo i bezazleno posmatrali grdosiju koja je išla, mislim punim gasom. A zvala se "Dnjepar" i po meni je “rođeni brat” broda "Volge". Čak smo se smejali, kako se voda povlačeći se sa obale pored nas ... ostavila nam čamac bez vode, koji se iskrenuo na bok. Shvatio sam da ona to elisom povlači vodu, ali nisam predpostavljao, da će kada ona prođe, da će se ta voda vratiti u vidu talasa, koji nam umalo ne izbaciše čamac na obalu. Drugi brod i talase nisam hteo da čekam, već smo odmah krenuli i uplovili nedaleko u ušće neke male reke. Kasnije sam saznao, da se reka zove Kladušnica, kao i susedno selo. Reka je bila mala i pitoma, sa izuzatno zelenom vegetacijom na obalama. Nedaleko su se videle seoske kuće, tj. ograđena domaćinstva. A naše bliže okruženje, je bilo predivno. Šljivaci sa granama savijenim i prepunim šljiva. Što bi rekao moj otac Vidan, starina od 80-tak godina:

-"Blago nama, biće dovoljno dobre rakije !". Pa blago ovim seljanima, i neka im je srećno i birićetno. Odman tu se raširio i pitomi orah, ogroman i pun zelenih plodova. A po travi, razigrano lepršaju pčele, gledajući da ne propuste neki cvet ne oprašen. I eto tu smo se našli i bez ubedjivanja se složili da noć provedemo u ovom carstvu prirode. Nađosmo, odmah tu, mesto gde je neko ložio vatru i Jelena je predložila, da za večeru skuva poparu.

-"Imamo neki stari Vlaški sir, pa da se ne ukvari, da ga se rešimo u popari, a i odavno nisam jela poparu. A mal’te ne odrasla sam u Arilju na popari !".

-“Ma i ja volim poparu, kad je malo masnija pa se sira rastopi po njoj … uh, pa što te nema !”

Veče smo proveli uz sve sadržaje, koje smo poželeli i zamislite kako je sve to lepo bez komaraca. Pa ovde, na Đerdapu treba dolaziti i zbog mnogo čega drugog, ali i zbog uživanja u svako doba dana bez krvopija i kome su oni nužni … pitam se !? I pitam se ... kako se provukla ta greška prirode? … Kasna je noć i pojavila se neka svežina, pa čak mi je vatra godila, pa i da sam bliže njoj. Pre spavanja, otpustio sam kanap sa kojim smo bili vezani za obalu, jer sam primetio da je nivo vode nešto opao, u odnosu na vreme kada smo došli. Pa sam zato predpostavio da će noćas još opasti.

Probudio me je tupi udar u korito čamca i što sam mogao brže, izašao sam napolje. A napolju, sve sto beše lepo, nestalo je. Obale na mesečini crne da crnije ne mogu biti. Nivo vode je pao za nekih dva metra i od talasa sa Dunava, camac je udario u neki kamen na dnu. Malo sam nategao čamac prema obali i promenio mu mesto, da ne udara u kamen i legao. Tu više ništa nije moglo da se uradi, a neugodan miris blata, preovladao je lepi miris Dunava.

Deveti dan

Sutradan smo isplovili iz pitome Kladušnice i uplovili u interesantno brzi Dunav. Sa malim gasom išao sam brže prema Kladovu, no ikada po Savi, pa i kada vozim punim gasom. Stigavši u grad, vezali smo se na slobodno mesto na doku i otišli u centar Kladova. Zamenili smo plinsku bocu, kupili neke sitnice, hleba i provijante i seli u poslastičarnicu zakazavši sladoled, koji ovde odlično prave. Dok smo se sladili sa sladoledom, posmatrali smo narod koji se peške kretao centralnom ulicom. Ljudi sa šeširima i šubarama na glavama, a leto je i sunčani dan ... ?
-“ Šta se čudiš … takva im je nošnja ? I sam si rekao da u ovom gradu ima puno Vlauca !? I pošli smo prema čamcu. Ništa nas tu nije privuklo, da bismo ostali duže. Vrativši se na dok, zatekli smo našeg gurača "Karađorđe", kako stoji iza našeg čamca. I kada sam ušao u čamac, zatekao sam stanje … da su sve stvari koje su mogle da padnu, bile su na podu čamca. Opsovao sam i krenuo da slažem sve na svoje mesto. Jelena je ušla i zamenila me je, a ja sam otkačio čamac i startovao četvorku i krenuo put Kladušnice. Rešili smo da još jedno veče provedemo u Kladušnici i njenoj lepoj dnevnoj okolini. Vozim ja punim gasom, četvorkica dobro radi, a pramac camca seče površinu Dunava i primetim ja da Dunav svojim brzim tokom ne dozvoljava, da stignemo tamo gde smo naumili. Prosto je voda Dunava tako brza, da četvorkica pod punim gasom ne može da nadoknadi i pokrene čamac uzvodno ! Stao sam na obližnji sprud formiran od šodera i dok se Jelena kupala i drzala se za kanap vezan za čamac, pribojavajući se da je ne odnese struja Dunava, ja sam se setio majstor Milančeta i Mome Popovića koliko su oni bili u pravu, ugovorivši me da ponesem rezervnu četvorku. Namontirao sam i startovao sam obe četvorke i sad je to bila druga priča. Čamac je išao uzvodno jako dobro i ubrzo nas je sustigao jedan Ruski sastav i ja predložih Jeleni, da pređemo branu sa ovim sastavom, a zatim imamo mogućnosti, da se zadržavamo ili da idemo, gde i kada hoćemo.
-“Neznam … ova brana … nekako kao da sam postao zavistan od nje. Nekako mi smeta jer ne mogu preko kad ja hoću !” Jelena se složila, međutim na prevodnici stoji crveno svetlo, a Rusi sa svog broda oboriše sidro. A to znači da skoro neće uploviti, a sa njim’ i mi. Prišli smo betonskom doku i na pristojnoj udaljenosti, u mirnijoj vodi, spustio sam "moje sidro", koje je na svu sreću dobro držalo. Vreme se naoblačilo sa niskim oblacima i samo što nije pala kiša. Prosto se u vazduhu osećala vlažnost, a na nebu tamni oblaci. A i neki severni vetar je doneo neku svežinu, tako da nagli pad temperature, nije baš bio prijatan, ali kada se ubuče "viletnamka" kao ja, onda je sve na svom’ mestu. Sedeli smo dugo, isčekivajući da se krene u prevodnicu, ali crveni signal je bio dovoljno ubedljiv, tako da nam je ostalo samo da se nadamo.

Rešim ja iz dosade, da izađem na obalu. Ali pošto je obala kosa sa betonskim pločama, rešim ja da sa čamcem priđem obali i skočim na nju, a zatim izađem na nasip. I sve sam ja to isplanirao, ali jedino sam prevideo, da je nivo vode naglo opao i da su betonske ploče na obali, mokre i obložene algama tj. klizave klizave su. Skočivši, kao mačor sam pokušavao da se prstima zakačim za ivice betonskih ploča, ali nije pomoglo. Polako ali sigurno sam proklizao u vodu i šta je ostalo drugo, no da zaplivam prema čamcu. Voda je bila toplija od vazduha, pa mi je bilo veoma prijatno, a Jelena se držala na čamcu da ne padne i ona u vodu od smeha. Onako mokar sa natopljenom odećom na sebi, jedva sam se izvukao na palubu čamca i odmah sam se presvukao. Zatim sam izvadio sidro i startovao četvorku i pošao ka prevodnici. Stao sam uz mesto gde je bitva i vezao i prednji i zadnji konopac čamca za bitvu i ušao u kabinu, gde je bilo prijatnije za sedenje.

Oko ponoći, neko je po krovu čamca bacao kamenčiće, na šta sam se odazvao, brzo izašavši iz kabine. Bio je to čovek iz obezbedjenja brane, preko koga mi je kapetan prevodnice poručio da se odvežem, jer zatvara vodu, a to znači da mogu ostati da visim na stabilnoj bitvi. Ovaj iz obezbedjenja je malo zakasnio i čamac je tako zategao kanape da sam morao da ih posečem nožem, inače ostade čamac na zidu doka da visi. E vala sta će sve još da nam se desi?

Uskoro se upalilo zeleno svetlo i čulo se kako Ruski brod niže od nas, podiže sidro. A mi smo se spremili da uplovimo u prevodnicu, ali posle Rusa. I počela je sitna kišica da rominja, a voda u šlajzu nas je dizala skromnom brzinom. Međutim u prevodnici ima plutajuće bove za koje su plovila koji se prevode obavezni da se vežu za njih. U ovom slučaju Rusi se napili i pošto voda u bazenu prevodnice se vrtloži pri punjenju, onda sastav počne da se pomera, a kapetan sastava onda da gas da bi sastav doveo u normalan položaj. A pošto sam ja sa malim čamcem bio iza njega, možete zamisliti, kako se mali čamac ponašao na tim vrtlozima proizvedenim elisom broda. Vikao sam i galamio, psovao i bilo je ljudi-mornara koji su sve to gledali, ali nije vredelo. Tri puta je Rus ponavljao svoj manevar. I napokon smo izašli iz šlajza prevodnice. Rus je dao gas i zaustavio se u sledećem šlajzu. U sledećem šlajzu nas je voda dizala još nekih 16 metara vertikalno, a onda su se pojavila metalna vrata koja su zaronila i Ruski brod, pa mi za njim smo izašli iz šlajza na širok Dunav. Ja sam iskoristio spoljni dok i pristao bočnom stranom. A onda sam navuko ciradu preko čamca, jer se kiša nije šalila i nije imala nameru da prestane. U daljini se od svetala prevodnice video most magistralnog puta i posao sam u tom pravcu, planirajuci, da zanoćimo sa čamcem ispod mosta, radi zaštite od kiše.

Ušli smo ispod nadvožnjaka, a u ušće neke male reke. Vetar me je u stvari, uduvavao u ušće ispod mosta, tako da sam malo imao problem, da oborim i prednje i zadnje sidro, a da kada zategnem kanape i budem ispod a po sredini nadvožnjaka. U tome sam malo prvi put omanuo, pa sam morao da ponovim. Sa pramca sam iz vode izvadio prednje sidro i zabacio ga dalje ispred čamca. I bio sam ubeđen da sam sada odlično pogodio distancu, kad iz vode izroni praveći buku, ogromni klobuk i osetio se smrad amonijaka. Meni i Jeleni u prvom momentu, u noćnim uslovima, kada je vidljivost slaba, a desi se tako nešto, što ranije nikada nismo tako nešto doziveli, nije nam bilo sve jedno !? U prvi mah je izgledalo kao nesto živo, a izlazi iz vode. Međutim kada je amonijak zasmrdeo, shvatio sam da je sidro podiglo trulež sa dna i oslobodilo zarobljeni gas. Međutim Jelena je prišla uz mene sa pitanjem :

-"Sta je to Momo !?". Nisam znao odgovor, ali sam brzo razmišljao, znajući da čuda ne postoje, a za ovo treba naći pravi odgovor, inače noćas nema spavanja. Jelena mi je u tome i pomogla, zdravo razmišljajući:

-"Meni ovaj miris liči na trulez !" I bilo ga je dovoljno. Mala reka donosi lišće sa grana i polomljene grane, a u susret sa jakom vodom Dunava, liman se nekada pretvarao u slabi vrtlog i donešeno lišće nema kuda, no slaže se na dnu i vremenom počinje da truli. Ja sa svojim sidrom sam samo otvorio put stvorenim gasovima od truljenja i to je to. A Jelena će:

-"Logično, no dali si siguran da je to to !?"
-“Sasvim i druge nema i više se neće ponoviti ! Ako ne veruješ sedi ovde na prednjoj palubi i prati dalje razvoj situacije, a ja odoh da spavam !”

Deseti dan

Jutro je svanulo sa kišom, onom dosadnom celodnevnom. Na nas ispod nadvožnjaka, nije padala kiša, ali je vetar bio dovoljno hladan da smo ubukli svu garderobu u čamcu koju smo imali ( suvu ). Za put po kiši nismo, jer nikuda ne žurimo, a i nemam izgrađen krov, niti ciradno platno. Ali i našim boravišnim mestom ispod nadvožnjaka, baš i nismo bili zadovoljni. Malo-malo pa je neki auto protutnjao preko. Ali šta je, tu je. Doručkovali smo uz razgovor, šta nam se sve do sada na ovom putu izdogađalo neplanirano. I smejali smo se i ozbiljno razgovarali o greškama koje ne smemo više da dozvolimo da nam se dese.
-" A šta će još do Beograda sve da nam se desi … ?" Postavila je Jelena logično pitanje, a odgovor sam eskivirao, promenivši temu razgovora.

Kiša, a sa njom i sivi oblaci, su nestali negde oko podnva. I odmah smo povadili sidra, složili ciradu i krenuli sa ovog "nikad ne poželjenog"mesta. Iza krivine, a već smo bili daleko, pogledali smo još jednom na impozantnu prevodnicu i zasli za stenovitom i šumovitom obalom Dunava. Rumunski grad Oršava, preko puta nas, izgledao je civilizovano, ali šlepovi i barže su stajale u zalivu na kojoj je gledao grad, kao razbacane kutije koje su plutale. Niko tu nije ni pokušao da napravi red, da to na nešto liči, ipak je to gradska sredina? Barže su stajale tako, kao da su one prioritet prioriteta. To mi se nije sviđalo!

I evo Tekije. Idemo na staro mesto, pošto boljeg nema. Vezali smo čamac za obalu ispod divlje kruške i poželeli dobar dan i dobro veče, meštaninu srednjih godina, koji je pecao kedere sa kamene pregrade tu nedaleko od nas. Pitao sam ga, pored toliko riba, a za Tekiju kažu da je somovsko mesto, a on otkud baš peca kedere?
-“Ma ja obožavam proces pecanja. A i ovo što upecam, poješće moj mačor Garfild"! Tada sam i shvatio, da je proces za dušu, bitna stvar, a starina je uz osmeh sve objasnio. Ja sam mu se pridružio, sednuvši na kamen nedaleko, a Jelena nam je skuvala kafu. Mestanin se zvao Miroljub i radio je u "PIM-u" u Beogradu, a sada je na odmoru. Ustvari radi petnaest dana, pa petnaest odmara. Razgovarali smo kako se živi u okolini i u samoj Tekiji, ima li perspektive za mlade ljude, pa dođoše na red i komsije Rumuni.
-" Žao mi ih je. Mnogo ih gine u želji da se domognu inostranstva i samim tim i boljeg života. A njihovo rukovodstvo i policija ( sekuritatea ) ubijaju ih iz vatrenog oružja i neće da ih uzimaju posle toga, već naši ih sahranjuju ovde nedaleko na groblje-nepoznatih. Žalosno je to, brate. Mladi su to ljudi". Ostao sam bez reci. Jelena nam je donela kafu. Pili smo kafi i nastavili razgovor o nekim veselijim temama. Nisam želeo da Jelenu opterećujem tuđim problemima.

Sumrak je ukazivao da je došao kraj ovome danu. Kakav je takav je i njegovo je prošlo. Miroljub se zahvalio na prijatan razgovor sa nama, uzeo svoj štap i ulovljene kedere i otišao kući da obraduje svog druga Garfilda. A ja i Jelena, nismo mogli sebi da dozvolimo, da ne odemo u kafanu na prženu somovinu i bele špricere.


Jedanaesti dan

Jutro kao poručeno ... lep i toplo ! Napuštamo mirno i tiho mesto, ali samo na prvi pogled.
-“Doviđenja Tekijo, nas za tebe vežu samo lepe uspomene, a drugima puno sreće !”

Uskoro se pojavio ljudskom rukom oblikovani deo kamene obale, kojim je Rimski car Trajan, pokazao podanicima svoju moć, da je u stanju i prirodu da pokori, napravivši put u kamenim stenama koje su visile nad Dunavom, a gde su zatim prolazile Rimske legije i držale pod kontrolom nepokorne Dačane. A u današnje vreme je iz navike zovemo Trajanova tabla. Fotografisali smo se pored ovog spomenika istorije Đerdapskog Nacionalnog parka, koji će nam pre svega služiti, kao dokaz da smo "pokorili Dunav", ploveći njegovim finalnim delom Đerdapskom klisurom.

Uskoro stigosmo do predivnog proplanka, punog mediteranskog rastinja, koga nazvaše u davnim vremenima Hajdučke vodenice. Sivilo visokih stena, svuda okolo, daje dojam nepokorive snage i litica impozantnih visina. To i takvo mesto, nemože da nikoga ostavi ravnodušnim. A zelenilo Hajdučkih Vodenica, odmara oči i izaziva nagon da se čovek prošeta, među tim rastinjem. Jelana je nešto sređivala u čamcu, a ja izađoh da upoznam još ne viđeno. Pre neki dan, kada smo bili ovde, na mene su ostavili utisak ostaci Rimskog grada i naročito monogrami na ciglama. Uzeo sam jednu ciglu i odneo je u čamac, za uspomenu i kao dokazni materijal o našem pokoravanju Đerdapa.

Vreme toplo i po malo sveži vazduh, koji je čarlijao, doprinelo je da bude prosto prijatno. Sirena Rumunskog putničkog broda "Oltenica", razlegao se klisurom, a njegova plovidba i kako moćno seče svojim pramcem vodu Dunava, je prosto plenilo. Gledao sam ga sve dok nije zašao za stenama u pravcu Tekije.

I opet iznenađenje! Ni najmanje nisam očekivao, da ovde u ovoj zabiti, sretnem čoveka sa kravom, koju napasa na proplanku “Hajdučkih Vodenica”. Pozdravismo drug-druga i poželesmo dobar dan. Bio je to meštanin susednog sela, Dobrosav kako rece da se zove, dobro držeći starina u čistoj odeći i sa malo rekao bih šeretski, nakrivljenim šeširom na glavi. Odmah je prihvatio razgovor i ja ga pozvah da sednemo u rasklapajuće stolice i za stočićem, koji je u međuvremenu Jelana iznela ispred čamca. Kaže Dobrosav, da se u ovoj okolini, pa i u njegovom selu, da se skromno živi.
-"Ne može se reći teško, ali nema toga što ima u ovoj našoj lepoj Jugoslaviji. Ja sam služio vojsku u Sloveniji u Vipavi. Vozom sam prolazio danju kroz Hrvatsku i nisam glup da ne shvatam. Mnogo je drugačije, a verovatno i bolje se živi nego ovde". Uz kafu, ponudio sam mu ljutu sljivovu prepečenicu, staru 16 godina, a proizvod moga oca Vidana za svoju dušu.

-" Da ne odbijem, jednu hoću za zdravlje tvoga oca i hvala mu. Nisam navik'o. U ovoj čamotinji, ko se opredeli za rakiju, propao je ....."

Jelena ga pita za raznovrsnost rastinja, na teritoriji Hajdučkih Vodenica.
-" Pitaš odakle pitomi orah i lipa i ... e’, kćeri moja, orah je gavran posadio. Nešto ga je omelo, otvorio je kljun i orah, koga je nosio pao je na veoma plodno zemljište i tako je godinama stasao u ogromno drvo. A i klima je ovde umerena. Velika količina vode ne dozvoljava, nagle promene temperature, pa prema tome i rastinje iz južnih krajeva ovde uspeva. Mečija leska, listopadno, pa onda koprivić, nigde ga drugde nema u okolini, samo ovde. A hrast medunac, kažu ima ga samo u primorju. Inače ima mnogo i srebrne lipe, koja na naličju listova ima srebrnastu boju". I tako bistroumni Dobrosav bi nam još što-šta ispričao, no krava Šarka mu se uputila utabanom stazom kući.
-" Ima ona malo tele, a dobra je majka, pa i ja moram za njom. Hvala vama za kafu, a oca pozdravi i reci da mu je dobra rakija. A razgovor ćemo da nastavimo drugom prilikom. A i da dođete do moje kuće. Moja Stana bi volela da vam napravi krofne, a da dođe ovde, ne može. Ona je malo stara. Pa doviđenja deco, pozdravite svoje roditelje i hvala vam". I ode Dobrosav za svojom kravom, polako nogu pred nogu, ne žureći, a i svojoj Stani koja ga čeka, mozda sa umešenim krofnama.

Ručali smo i razgovarali smo o Dobrosavu. I ne pitasmo ga, koliko on ima godina? Ali njegova vitalnost podnosi godine, ma koliko da ih je. A okolina, lepa. Sve je na svom mestu. I bilo kakav lepi-lepi objekat, da čovek napravi, ovde bi bio višak i ne bi lepo izgledao. To bi bila sasvim neka druga priča.

I tako, sedeli smo, uživajući u okruženju. Zatim prošetavši, obišli smo čitav prostor, moguće dostupan i vratili se i seli u stolice. I sve jedno, samoća za nas koji smo navikli na aktivni društveni život, uticala na odluku da krenemo za Milanovac i tamo prespavamo sledeću noć. A i treba nam provijanata i svežeg hleba. Nasmejali smo se, jer smo oboje bili "za" da krenemo i krenusmo, da sakupljamo stolice i stočić.

Samo što sam odvezao čamac, valjda nisam ni gasove pojačao četvorkama, kad iz pravca Tekije, pojavi se mali gurac "Vis" i skela "Medved-2" u sastavu i kada su nas videli, smanjiše gas i pitaju nas, hoćemo li sa njima dalje uzvodno. A ja nikada nisam koristio vuču, a zašto da ne i priđem im. Bilo ih je dvojica. Bogoljub je upravljao guračem, a Goran mu je pomagao, inače su iz "Mostogradnje" iz Beograda. Obesili su dve automobilske gume i na njih prislonili i dobro vezali naš čamac. Bogoljub je dodao gas "Vis" je zadimio i zajedno sa skelom, povećavao ubrzanje. Šetao sam po platformi skele i bilo mi je čudno, u stvari interesantno. Osećao sam se kao na brodu, ali bez vibracija motora. Goran je skuvao kafu i zove nas, a Jelena se snašla, već je iznela stolice i stočić na platformi skele. Ma mogu Vam reci, bilo je predivno i neočekivano. Lepo je ploviti na čamcu, ali na velikom otvorenom plovnom objektu je još lepše … !

I setio sam se detinjstva, kada sam u cicanom šorcu, bos i go trčkarao po skeli i sa ograde skakao u Južnu Moravu. Eh daaa. Sećanja.... Razmišljam, a osmeh mi na licu. I Jelena me pita što se smejem? Odmahnuo sam rukom i prihvatio se kafe ... Po nekada je teško opisati osećanja.

Prošli smo pored "Varnice" i "Pene", koje su izgledale zapušteno, ali kao svedoci jednog proslog vremena, stajale su i kao da hoće da kažu, da Dunav, nekada i nije bio tako miran i bez virova.

Bilo je veće, kada smo stigli u Donji Milanovac. Bogoljub je skelu jednostavno nasukao na obalu, nedaleko od restorana "Deverika", gde smo inače i otišli na večeru, na terasi na kojoj se osećao miris Dunava. Večerali smo Vlaške specijalitete : sir "brnza"( stari sir u svom saftu ) i kačamak od brašna belog kukuruza, isečen na kocke sa kanapom. Ukus ne mogu da Vam opišem. Morate da probate, fantastično je. A uz "brnzu", "cujka"( domaca Vlaška rakija - šljivovica ). A zatim deverika dimljena pa pržena u tučanom tiganju, pa sa belim, hladnim i mnogo špricerom. A sve vreme stari Vla' nam je izvlačio melodije iz stare otrcane violine, koja je plakala u njegovim rukama, Melodije stare Vlaške, ljubavne i tužne. Kad čuješ da zaplačeš. I onda, daj spricera još!!!


Dvanaesti dan

Prespavali smo u čamcu, a ujutru je Rodoljub morao da sačeka početak radnog vremena, pa da šefovi "Mostogradnje" dođu na posao i da ih onda on pozove iz pošte, da mu kažu, da li ide za Beograd, ili ostaje na ušću Boljetinske reke u Dunav. Mi smo iskoristili ponuđeno vreme za obilazak pijace i samoposluge. I sve je tu na takoreći par koraka. Mali grad, još manji centar i sve je na dohvat ruke. E sad, da li i svega ima šta čoveku treba ... e to je druga priča. A vojna kasarna pogranične vojske Jugoslavije, zauzima najbolje mesto na obali u centru grada. Verovatno je grad planiran sa uticajnim vojnim licem u komisiji za planiranje, pri premestanju grada sa predhodne lokacije, a pre zatvaranja brane. Dok su sefovi smislili šta će sa Rodoljubom i Goranom, mi smo uspeli i da ručamo na lepoj terasi restorana "Deverika". Ovog puta sam ručao "mići" ćevape na Vlaškom. Kad evo i Rodoljuba, zove i krećemo. Idemo put Boljetinske reke.

Laganom plovidbom u kojoj smo uživali, za par sati smo stigli u ušće Boljetinske reke. Liman u koga smo uplovili, obećavao je dobro sklonište od eventualnog nevremena. Visoki vijadukt, nosio je deo magistralnog puta, koji i nije nesto opterećen saobraćajem. Vozila veoma retko prolaze. Ali ja sam prosto izazvan i krenuo sam da se popnem uz kamenu stranu, u čemu me niko nije hteo da prati. Kada sam izašao na put i sa mosta gledano, ukazao se predivan pogled na okolne planine, koje su bogato prekrivene niskom šumom, pretežno listopadnom : bukva, grab cer i brest, a po negde i bagrem. Oduševio me je pogled na malo planinsko selo. Kuće male i stare, ograđene okućnice i samo po negde ima i stala posebno. A po centru sela, krivuda planinska čista reka. Zatim sam prosetao asfaltnim putem uzbrdo i došao do svakako najlepšeg pogleda na Dunav. Sa mesta sa koga sam gledao, videla se cela Porecka kotlina. Deset kilometara Dunavskog prostranstva.

Vratio sam se napunjenih baterija i zatekao još lepšu situaciju. Rodoljub i Goran, prže papriku, a Jelena na čamcu peče palačinke. Fali još samo muzika, primetih ja i svi su se nasmejali, čak i Rodoljub se nasmejao, koji se inače uopste ne smeje. I noć se spustila nad Dunavom i sve je bilo tamno. Samo je most trepereći odsijavao zrake sa ložišta, gde je gorela već dobra vatra, jer je Rodoljub izmakao stari tiganj i presovao viljuškom "brnzu" stari Vlaški sir u uprženu papriku. Večera je bila po mom ukusu i svi smo zadovoljni prihvatili se palačinki sa džemom od kajsija, da ne bismo uvredili Jelenu, koja ih je lepo ispekla.

Noć je bila tamna, bez mesečine, ali sa oblacima. A odbljesak vatre gledano sa mosta, delovao je očaravajući. Tu sliku, koja je čini se drhtala od treperenja vatre, narušavalo je svetlo retkih u prolazu automobila na mostu. Kasno noću smo se rastali i pošli na spavanje.

- nastavak sledi -

Pozdrav od Mome Stošića

#

[Mileta]

Joj Momo šta nam radiš. Čitajući ovo sve više se kod mene javlja želja da jednom zaplovim prema Djerdapu. Da li imaš nekih fotografija sa te plovidbe, tog tvvog prvog kabinaša. Bilo bi lepo da to možemo videti. Pozdrav i čekam nastavak.

[Uros]

Pročitao sam ovo do sad, i moram da se zahvalim Momi što sa nama deli svoja iskustva, a posebno, da pohvalim način na koji nam to prenosi. Njegovi postovi su napisani tako da osim mnogobrojnih korisnih informacija za plovidbu, možemo da vidimo kako jedan takav ozbiljan put, kakva i jeste plovidba do Đerdapa, sa sobom nosi razne rizike i nekad naizgled nepovoljne situacije, ali je sve u svemu, nezaboravno i jedinstveno iskustvo. Posebno mi se sviđaju životne "mudrosti" koje se usput provuku, kao npr:

Vezali smo čamac za obalu ispod divlje kruške i poželeli dobar dan i dobro veče, meštaninu srednjih godina, koji je pecao kedere sa kamene pregrade tu nedaleko od nas. Pitao sam ga, pored toliko riba, a za Tekiju kažu da je somovsko mesto, a on otkud baš peca kedere?
-“Ma ja obožavam proces pecanja. A i ovo što upecam, poješće moj mačor Garfild"!

Tada sam i shvatio, da je proces za dušu, bitna stvar, a starina je uz osmeh sve objasnio.

[Zveki]

Jos jedan dan ukraden od zime i za jos jedan vikend blizi prolecu

U ovom delu Dunava zimi plove samo metalni camci


Kada Dunav nadodje ovi mali kanali su rezervisani samo za "tabanase"
photo website upload

Ovde nije ni meni bilo bas svejedno, al da se okrenem nisam mogao



Za kraj danasnjeg prelepog dana

exxonmobil store locator

[Ševa-2]

#
Boravak na vodi - "Moje prvo osvajanje Đerdapa"


Trinaesti dan

Jutro je svanulo sa nebom bez oblaka, bar ne na ovom delu, koga nisu zaklanjale visoke planine. Pozdravili smo se sa našim poznanicima i krenuli smo, radujuci se plovidbi bez vetra. A površina Dunava je bila kao razliveno ulje, ili kao bonaca, kako kazu primorci. Neki kilometar pre Lepenskog vira, sustiže nas "Požarevac-1" i kada je bio u našoj ravni, kapetan nas je pozvao preko megafona, da li hocemo da nas šlepa do sljunkare Dubravica? ( To je negde pre usca Velike Morave ). Zahvalili smo se i mašući im i oni nama, otišli su punim gasom. A mi kada smo ugledali veliki orah, znali smo da je to Lepenski Vir. I udobno mesto za predah. Mi nismo bili umorni, ali takvo mesto se ne prominjuje. Liman nas je primio, a uskoro je i zamirisala turska kafa. Posle kafe, nismo odoleli a da ne prošetamo do etno-kuća, koje su govorile, ne o modi nego o karakteru ljudi, koji su živeli nekada davno u isto takvim kućama. Možda sam ja zastarelih shvatanja, ali ja bih vrlo rado živeo u takvoj kući, pa čak i na takvom mestu. I setih se starog Dobrosava sa Hajduckih Vodenica. Ni jednog momenta nije pomenuo, da bi voleo da živi u Beogradu. A čovek pametan. Ne dugo posle ispijanja kafe i šetnje do etno-sela, krenuli smo dalje mirnim Dunavom, dok su oko nas prkosile planinske vrleti stenja i litica kamenjara, šibljaka i šuma različitog vegetacijskog sastava.

Vreme je prošlo neprimetno i u plovidbi prolazilo, pa su već i Dobra i Brnjica, bile za nama. Celog dana plovimo, očarani planinskim masivima i zelenim šumama. Kapele napravljene umesto tunela, veoma lepo su izgledale sa vode.

Prvi mrak nam nije smetao da prepoznamo tesnac, iza koga se širilo prostranstvo Dunava ukrašeno zidinama Golubačkog grada, na kome divlji golubovi svijaju svoja gnezda. Ostrvo Stara Moldava štite plićaci u kojima šetaju čaplje i rode, tražeći ukusni obrok. A osušene vrbe i topole na kojima suše svoja krila mnogobrojna jata kormorana i galebova, pamte kada je voda Dunava bila daleko od njih. Babakaj Stena, prkosno stoji u vodi Dunava, nedaleko od plovnog puta i služi na radost turistima, koji je već nebrojani puta fotografišu, a mi koji plovimo je volimo … !

Prolazimo pored tvrđave, stare ali držeće dame, koja lepo izgleda i kada je noć i kada je dan. Zaustavljamo se pored stare divlje kruške. Uzeli smo kanister i termos za pijacu vodu i potražili izvor za koji su nam ribari u Dobri rekli da se nalazi tu pored tvrdjave i da je voda izuzetno čista i dobra. Nalazimo ga odmah prekoputa kruške, pored samog magistralnog puta, koji ovde prolazi kroz tunel, kroz tvrdjavu. Voda je hladna i ukusna, punimo svoje rezerve i krećemo, dok se jos vidi, da se smestimo u nekoj maloj marini, kako su nas informisali.

Marina je mala, kod autobuske stanice. Privezali smo čamac za metalne kuke i otišli u malu kafanu kod autobuske stanice, gde smo večerali. Žapci, naizmenično, pojedinačno pa u hor, narušavali su mir u mirnom gradu, koji je obećavao mirno spavanje.

U neko vreme noću, probudilo nas je ljuljanje čamca izazvano velikim talasima, koje je podigla košava. Trajalo je sve do jutra kada se razdanilo, a pored ostrva već su se formirale kreste na talasima, a to je značilo da je današnja plovidba stavljena pod znakom pitanja. Nebo je bilo crno od oblaka i odmah sam preko čamca navukao ceradu i pojačao vezove. To sam na ovom putu do sada naučio za sva vremena. A vreme se pogoršavalo sa sve snažnijim udarima košave. Talasi snažni i visoki, ulazili su u malu marinu i bacali nas kao ljusku oraha. Sva sreća, bili smo dobro vezani, te nam je ostalo samo strpljenja, da sačekamo da se nevreme završi. Jelena je ležala na vazdušnom dušeku na podu kabine i primetila je :
-" Ovo je ležaj za ekstremno spavanje".
-" Da baš tako", ponovio sam ja i gledao šta se dešava na Dunavu, kroz malo otškrinutu ceradu.
Primetio sam žuto-belu jedrilicu, sa visokim jarbolom i dvuje ljudi u žutim kišnim kombinizonima, ali sa spuštenim jedrima, kako čini mi se sigurno plovi na motorni pogon. Sve jedno, ali talasi su joj se peli preko prednje palube, koje je vetar svojom snagom raspršivao u kapljice. Nemačka zastava na krmenom delu, na jakom vetru stajala je kao da je limena. Bio sam ubedjen da su promašili plovni put, međutim tada je jedrilica promenila kurs i skrenula ka nama.
-" Živo me interesuje sta smera", prokomentarisao sam, a Jelena mi se pridružila ispod cerade prateći šta smera posada jedrilice. Kada se skoro blizu približila, naglo je skrenula u levo i spustili su sidro i izgasili motor. Jeste sa ozbiljnim licima, ali bili smo oduševljeni kako se jedrilica ponaša u uslovima nevremena, a pod sigurnom rukom kapetana. Posle kratkog vremena, dvoje ljudi u žutim kišnim kombinezonima, spustili su "gumenjak" sa nekim teget motorom i seli u njega, startovali motor i pošli ka nama. Motor se skoro nije ni čuo, ali po brzom manevru, shvatio sam da je dosta jak. Prošli su neposredno pored nas i sa naše leve strane se zaustavili. Ja sam malo i uplašio ženu, koja je bila za motorom i ponudio joj kanap, koji sam ja inace ranije pripremio, kada mi treba da se vezem bocno. Zena je po malo iznenadjena, prihvatila ponudjeni joj kanap, rekavši "danke". Muškarac je već utrenirano, izašao iz čamca i vezao ga za metalnu ušku na betonu. Mahnuo je rukom i meni i rekao:
-" Hvala za pomoć … !". Znatiželjno sam pitao kuda i odakle plove. Muškarac mi reče da plove iz Nemačke, a da su stigli na destinaciju, kuda su se i bili uputili. Reče još da je on iz okoline Golupca, pa je došao sa suprugom na godišnji odmor. U to i Jelena se pojavi ispod cirade i požele im dobar dan, na šta su oni prijatno uzvratili. Zatim su prišli obadvoje i rukovali se sa nama i predstavili se. Muškarac se predstavio kao "Jugoslav", na šta je gospođa dodala "Just", a Jugoslav se nasmejao, A ona se predstavila :"Mel". Jugoslav nas je pozvao da izađemo iz čamca i krenemo sa njima u mali restoran na obali, a tamo i treba da ga sačekaju njegovi. Prihvatili smo, a nevreme je i dalje besnelo.

Jelena i Mel su se odmah našle, razgovarajući na Engleskom jeziku. Ništa ih nisam razumeo, a one su se od srca smejale, išavši za nama. Jugoslav mi reče da su ugodno putovali, "a i ovo nevreme, nije da nije, ali ništa strašno je", kaže. A ja shvatih da ima prakse i verovatno mnogo nautičkih milja za sobom. Seli smo u zatvorenom delu restorana i bili jedini gosti u tom momentu, a naručili smo po sok i tursku kafu. Skinuvsi kapuljače, videsmo jedan simpatični bračni par. Mel je bila plavuša, simpatičnog preplanulog lica i zgodna sa sportskim telom. A Jugoslav smeđ, okrugle simpatične face, lepo sportski građenog tela. Bili su srdačni, a Mel i Jelena, nisu prestajale sa razgovorom od srca smejući se. A ja i Jugoslav, o čemu bi no o čamcima, plovidbi i životu na vodi. Kaže da je već deset godina u Nemačkoj, a zadnje dve godine je plovio po Holandskom poberežju, a zatim su se spustili do Gibraltara i oplovili više mesta u Sredozemnom moru. Znatiželjno sam ga pitao, kako ima toliko slobodnog vremena? Kaže da radi u firmi, čiji je vlasnik Melin otac. A onda je Mel počela da priča, a Jelena mi je prevodila. Melin otac je bogat čovek, ali i strastveni jedriličar. Jedrilicu kojom plove, to im je poklon za uspešno završene fakultete, a zaposlio ih je kod sebe radi radnog staža. A poklon od Meline mame je: dve godine da ne rade, a imaju otvoren racun, da mogu da podižu novac, koliko im je potrebno za normalni život.

Sve to ja i Jelena slušamo i sa neskrivenom radošću komentarišemo na svoj način. Njima se to posebno zasviđalo, jer kažu kada Nemcima, svojim prijateljima, pričaju o tome, a oni reaguju ljubomorno. Nismo razumeli njihove prijatelje i primetio sam, da li su im oni stvarni prijatelji? Mel je rekla da zbog porodice, oni moraju da se druže i sa ljudima koji im se ne sviđaju, ali treba zbog tih međuporodičnih odnosa bogatih. Na šta smo i ja i Jelena primetili, da koriste vreme kada su sami da se opuste i rasterete svih protokolarnih obićaja. Obadvoje su se iskreno nasmejali i Mel se izvinila sto nas opterećuju svojim ličnim problemima. Na sta sam im rekao, da ima mogućnosti, ja bih im sigurno pomogao u svemu. Obadvoje su mi pružili ruku i uz osmeh se zahvalili. I onda Mel nije izdržala, već nam je ispričala : Roditelji Jugoslava, ili Justa kako ga ona zove, se generalno ne slažu, što je njihov sin jedinac oženio Nemicu. Jer u drugom svetskom ratu, Nemci su im pobili veći deo porodice.

Da bih podigao raspoloženje, predlozio sam da naručimo ručak i to specijalitet Justovog zavičaja. Mel je sa osmehom i radošću prihvatila. Pozvao sam konobara i naručio Vlaski kačamak i brnzu sir. Jugoslav je uz osmeh rekao da je on srećan što će jesti poručeno, ali možda bi Mel nešto od mesa. Jelena joj je prevela, a Mel je burno reagovala, rekavši da će jesti to sto sam ja poručio, položivši ruku na moju ruku u znak prijateljstva.

U međuvremenu, našem stolu je prišao mladi čovek, meštanin i pokazalo se da je on školski drug i iz istog sela, odakle je Jugoslav. Njih dvojica su se srdačno pozdravili, a Mel je pristojno uz osmeh, pružila ruku i pozdravila se uz blagi naklon. Meštanin Miroslav, kako se predstavio, seo je pored Jugoslava, a Jugoslav se nama izvinio i držeći svo vreme Miroslavu ruku na ramenu, raspitivao se o svojima i ljudima koje je poznavao. Novosti za njega ima, naravno. Deset godina nije dolazio, a i u zadnje vreme nije kontaktirao nisakim’. Ručak nam je stigao na sto, a Miroslav ponuđen sa kačamakom, odbio je rekavši da ga jede veoma često. Reče i ode da obavesti Jugoslavljeve roditelje. A na licu Jugoslava sam primetio promenu i sa izvinjenjem je objasnio da se Miroslav šalio da jede svakog dana kačamak. Mel je diplomatski primetila, da to i nije tako važno, ali da ona gori od želje da počne da jede ponuđeno jelo. I bila je oduševljena kačamakom i pita Jugoslava, zasto po nekad se ne uvrsti ovo jelo u njihov jelovnik. Za brnzu je Mel tiho pitala Jelenu, kakav je ovo sir. Da se nije možda pokvario. Jelena joj je objasnila da je to takva vrsta sira. U svakom slučaju, obadvoma se veoma sviđao ručak, razgovor i uopšte provedeno vreme sa nama. Jugoslav je hteo da plati, međutim ja to nisam dozvolio, već sam ja platio i rekao sam da nam je veoma drago sto smo ih upoznali i poželeo sam im da problem sa Jugoslavljevim roditeljima reše na najbolji način.

Izašli smo iz kafane, a čovek sa kolima je već čekao da Jugoslava i Mel odveze do sela. Jugoslav nam na rastanku reče, da ako bude sve u redu, onda večeras se ne vraćaju iz sela. A ako bude problema, onda se vraćaju na jedrilicu i onda večeras idemo zajedno na večeru. Poželeli smo im da se večeras ne vidimo, našta su se radosno nasmejali. Pozdravili se sa nama, seli u auto i otišli.

Košava se nije smirivala. Improvizovao sam držač cirade, iskoristivši veslo kao podupirač i time sam napravio zavetrinu, na otvoreni prostor zadnjeg dela čamca. Sedeo sam i razmišljao, kako da napravim tendu, da bude mobilna. Da ima nezavisno otvaranje i zatvaranje, sve tri strane, a kada se sve zatvori, da voda od kiše i vetar ne prodiru u unutrašnjost. A kada je sve zatvoreno, da ima fleksibilne prozore, na sve tri strane i da bude normalno pregledno u odnosu na okolinu.

Sedimo u zavetrini cirade i bilo jei baš prijatno. Jelena napravila puding od jagoda i otvorila nam po koktu. A ja gledam Jugoslavljev i Melin čamac. Gumenjak, marke "Zodijak" i motor sa kratkom osovinom "Volvo 9,9", četvorotaktni. Ispod zadnje daske, zakacena stoji kutija prve pomoci i plastični ispolac za vodu. Na samoj dasci, niže od držača motora, stoji neka crne boje kutija, verovatno alat za motor ili nesto drugo. Uglavnom lepa garnitura. Gledam i jedrilicu, koja se njiše na talasima i mogu samo da predpostavim, kakve uređaje i opremu ona ima. Ustvari, tako i treba, a ne da se muče kao ja i Jelena. No sve traži svoje. Bez novca, ništa ne možeš uraditi i imati. U njihovom slučaju, sve je lepo i kvalitetno, a i bogati su, pametni i znaju sta hoće. Ali uvek ima neka ravnoteža. Koliko sam video nisu baš crećni sa odnosima sa Jugoslavljevim roditeljima, a i sa Melinim protokolarnim prijateljima.

Celog dana košava ne prestaje da duva. Dan smo proveli šetajući gradom. Mali grad, mali centar, sve je tu na dohvat ruke, a na Dunavu kreste. Visoki oblaci ukazuju da kiše neće biti, ali košava kada će stati, to niko ne zna. Uvečre Jugoslava i Mel nije bilo. Ja i Jelena smo se radovali tome, jer to znači da su našli sa roditeljima rešenje. I bravo za njih.

Veče je postalo mnogo svežije no preko dana. Ceradu smo navukli preko zadnjeg dela čamca, zapalili belu sveću, koja je davala treperavu svetlost, a meni je sinula ideja, da napravim instalaciju 12V, kupim akumulator i da bude prava stvar. Još dugo smo razgovarali, a Jelena mi je prepričala, šta su njih dve pričale na Engleskom jeziku. I razgovarali smo šta znači biti bogat. i dali je baš zdravo biti bogat. I više smo sveli razgovor na lošije osobine, biti bogat ali sa naše tačke gledišta. Ja bih ipak voleo da budem bogat, a za sve loše strane bogatstva bih našao rešenje. I zaspao sam.

Četrnaesti dan

Jutarnji intenzitet Košave je mnogo slabiji nego juče. I razvedrilo se. Sunce greje a u hladovini sveže i prohladni vazduh. Jedrilica i gumenjak su u nepromenjenom stanju. Jugoslav i Mel, ko zna do kada su sedeli noćas i pitanje je kada će danas doći. Otišao sam do kafane i tamo na jutarnju kafu zatekao dva milicionera, kojima je počela smena. Poželeo sam im dobro jutro, predstavio se i zamolio da obrate pažnju na jedrilicu i gumenjak, dok se Jugoslav i Mel ne vrate iz sela. Rekao sam im i da ih pozdrave od nas, a mi moramo da krenemo i iskoristimo zatišje košave. Milicioneri su bez reči prihvatili moj predlog, a kafedžija je rekao da će i on da ih pozdravi, jer će oni sigurno da svrate u kafanu. Zahvalio sam se i pošao sam da gumenjak osiguram za dok, a Jelena je u međuvremenu složila ceradu na našem malom čamcu. Krenuli smo odmah i lako savlađivali talase, a uparene četvorke su zvrndale.

Ranije, nemajući iskustva, a rukovodeći se nekom “nepotkovanom” logikom, mislio sam da je i plovidba niz vetar ugodna i laka. Neugodnost plovidbe, sa vetrom u krmu, sam veoma brzo upoznao. Ali iz svoje upornosti, da ne kažem tvrdoglavosti, nastavili smo sa plovidbom i dogovorili se da svratimo u Veliko Gradiste. A Jelena je sa svojom upornošću, skuvala ukusnu tursku kafu, svo vreme držeci džezvu iznad plamena sa gorionika, na kome je nestabilno staviti džezvu na ovakvim talasima. Kako smo prošli Požeženo, nije nam trebalo više od sat vremena da uplovimo uz dok milicije u Velikom Gradištu. Obezbedili smo čamac i obadvoje pošli do stanice milicije, da telefonom pozovemo Pejču i njegovu suprugu, da dodju do centra i odemo u kafanu zajedno na ručak. Međutim dežurni milicioneri nam rekoše, da je njegova zena otišla u posetu nekom bližem rođaku koji se razboleo, a Pejča je na poslu. Momentalno je u patroli i pozvali su ga radio vezom. I on je vrlo brzo došao u stanicu milicije, ali nam je plan propao da povedemo bar Pejču na rucak, jer je Pejča u medjuvremenu vec ručao. Mi smo pili ponuđenu kafu i prepričavali naše zgode i nezgode, dok su Pejča i dvojica milicionera sa zadovoljstvom slušali i obećali da će kada se stvore uslovi, da i oni odu u posetu Đerdapu. A Pejča inspirisan pričama, ispričao je nekoliko dogodovština u kojima smo obojica učestvovali, u našem desetomesečnom boravku u događajima na Kosovu. Svi su ga slušali sa maksimalnim interesovanjem, a ja sam onda promenio temu diskusije, jer nije imalo smisla da ljudima pokvarimo dan, koji je počeo sa košavom koja je ponovo počela da se razigrava. Pejča nas je odveo do kafane da ručamo, a on sam nije odbio pivo. Posle ručka, koji je protekao u razgovoru o novostima iz života, pošli smo do benzinske pumpe i kupili benzin, iz rezerve za miliciju i interventnih sluzbi, a meni je bio neophodan za put do Beograda, jer zbog duple potrošnje, nisam u startu poneo potrebne količine. Kante sa gorivom smo smestili u čamac i pozdravili se sa Pejčom koji je ostao da radi do 23h. A mi smo krenuli u zaliv Srebrnog jezera, da tamo u zavetrini provedemo noć.

Posle ne mnogo vremena, ušao sam u zaliv nastao pregradjivanjem dunavca. Uplovljavao sam bliže kamenoj pregradi, jer pored obale na površini je bilo mnogo trave, a to znači da je voda plitka. Stali smo na pregradi oblozenoj betonskim plocama, na pristojnom rastojanju od već usidrenih nekoliko kabinaša. Prepoznao sam ih. Bila su to tri bracna para u poznijim godinama života. Poželeli smo im dobar dan, našta je samo jedna žena mahnula rukom. I pitaše nas odakle dolazimo. Rekosmo im da smo plovili Đerdapskom klisurom, a poslednja destinaca nam je bila Kladovo. Pogledali su nas, nasmejali se i jedan od njih kaze:
-"Da niste možda plovili do Golupca, za dalje ja vam lično ne verujem. Na Djerdap čamcem, to mora da budeš mnogo lud, da bi se odlučio na tako opasan put". A žena sa sedom "trajnom" frizurom, je dodala:
-"Znate li koliko je Kladovo daleko, a plus brana. Vi se mladi ljudi sa nama šalite". Ja i Jelena smo se pogledali, ona je htela nesto da im kaže, ali ja joj nisam dao. Rekao sam joj:
-"Pusti to sada. Svako ima pravo da zasniva svoje mišljenje u odnosu na svoje ubeđenje". Jelena se složila i pozabavili smo se obezbeđenjem čamca, jer imamo nameru da noćas spavamo ovde. Našao sam odbačenu spoljnu gumu od nekog auta i kanapima je vezao za prednji deo pramca-kobilice, a za metalne alke na betonskim pločama, vezao bocne zadnje i prednje kanape. Čamac dobro uvezan, blago se njihao na talasima koji su ulazili u zaliv, gonjeni košavom.

Uzverali smo se uz betonsku regulaciju i krenuli u osvajanje i upoznavanje Srebrnog Jezera i hteli smo da vidimo koliko je i od kuda "srebrno". Kako smo se popeli na pregradu iliti dambu, pred nama se ukazala lepa zgrada u orijentalnom stilu. Hotel "Srebrno Jezero", sa živom muzikom i lepom terasom, uređenom plažom i kamp naseljem. Sve je to izuzetna ponuda i zabava za goste, najviše iz: Beograda, Kragujevca pa i iz Valjeva, koji su sve to koristili organizovano, preko svojih firmi ili ferijalnog saveza. Mislim da je najmanje bilo mestana. A jezero je lepo. Voda se preko pumpi povremeno osvezava iz Dunava, a stajanjem se izbistrila i odlična je pored kupanja i za ronjenje na dah. Nešto dalje, preko puta plaže, bilo je dosta pecaroša. Prošetali smo i do njih i nisu se žalili na ulov.


Vratili smo se do čamca, kako kaze Jelena:
-" Vec sam se privikla na čamac, pa mi je na njemu i najlepše. Osećam se kao kući". Malo smo leškarili i uživali u lepom, ali još po malo vetrovitom vremenu. Gledali smo ceremoniju, spustanja zastave sa vojnog patrolnog broda, koji je usidren nekih pedesetak koraka od nas. A na nasipu, koji je delio zaliv od Dunava, svetlucala je vatra i čula se graja i smeh. Predložio sam Jeleni da krenemo malo u šetnju i pošli smo ka društvu sa vatrom. A ono tamo studentarija, vesela, nasmejana i puna života. Graja je prestala, kada su se dvoje mladih oglasili sa gitarama. Mladić i devojka u pank-odeći, izuzetno skladno i znalački su izvodili poznate i popularne kompozicije. Mene su kupili sa "ljubavnom pričom", kompozicijom iz istoimenog filma, koju su izveli uz pevanje, na engleskom jeziku, svih prisutnih. I sve to u ambijentu ne velike logorske vatre, koja je obasjavala srećna i nasmejana lica. Ostali smo sa njima do kasno u noć.

Probudili smo se veoma rano. Verovatno nas je noćasnja muzika opustila, pa i ovo malo što smo spavali, verovatno je dovoljno organizmu. Jutro je obećavalo lep i sunčani dan. Posle doručka, prešli smo preko brane i okupali se u bistroj vodi jezera. Na plaži, kupače je moglo na prste izbrojati. Vikend je i ljudi odmaraju. Tu na plaži smo se upoznali sa Jocom bokserom, sa Dorćola, tako nam se predstavio, sedamdesetogodišnjak, koji sa svojim čamcem kabinašem, provodi celo leto ovde u zalivu. U penziji je i bavi se profesionalno ribarenjem. Pretežno lovi soma u ovom regionu. Kaže ima ga više no što on može da ga izlovi. Njegov cilj je da ribolovom podmiri troškove i da se razonodi. Ribolovom se bavi isključivo noću, a dan posvećuje svojoj voljenoj supruzi i dan provode kao da su na odmoru. Pitao sam ga kako se snalazi za mamke, a on će na to nasmejavši se kiselo, da nam ispriča:
-" Dve godine za redom, svako popodne, dva klinca mestanina, mi donesu punu teglu pijavica i ja im platim. Nije skupo ali izdatak jeste. Smatrao sam taj trošak neizbežnim do pre neki dan. Naime, čekajuci ih da donesu pijavice, rekoh da malo prošetam. I odmah tu iza kamene pregrade, vidim ih kako u plićaku vade pijavice, koje samo prenesu preko i prodaju ih meni. Snalažljivi momci nema šta. Od tada ja sam sakupljam pijavice, jer ima ih u izobilju, a njima plaćam kada mi donesu gliste i rovce. Rade klinci, nisu odustali, jer i njima je dobro. Ovde i nema baš mnogo izbora za zaradom, ali su dobri. Da dve sezone ćute o svojoj tajni. Neće oni u zivotu propasti, u to sam siguran". Ispriča nam bokser Joca svoj nemio dozivljaj. I ode, kaže mora do grada. A mi smo ostali u uverenju da mu je malo krivo, jer se oseća prevarenim, a on je smatrao da su mu klinci na posteniji način saradnici i mali drugari.

Vratili smo se sa plaže i rešili polako da krenemo prema Ramu. Medjutim na upravljačkom mehanizmu, bila se razlabavila jedna četvorka i ja reših da to popravim pa da krenemo. Međutim, mala ne pažnja i jedini kljuc 10 mm. mi upade u vodu. Zaronio bih ja, ali je trava visoka, pa nije baš ugodno roniti. Pitam komšije Zemunce, koji sede i kafenišu na terasama dva susedna čamca, da mi na kratko pozajme viljuškasti ključ 10 mm. Jedan od njih se oglasio, da oni nemaju takav ključ, a ostali su nas pogledali belo preko ramena. Pitam ja Jelenu
-" Šta smo im loše učinili ili uvredili ih ? To što smo im rekli da smo bili do Kladova i vraćamo se za Beograd ? Ma ja nemam nameru da ih uveravam, a da se izvinjavam zbog ne znam čega, nemam potrebe !?“ Zatim sam spustio sidro pored čamca, stavio masku za ronjenje na dah na lice i polako se spustio do dna na nekih 2 do 2'5 metara dubine. Trava sa nekim bodljama bila je više nego neugodna. Ali izlaza nisam imao. Taj ključ mi je bio neophodan. I našao sam ga i odmah ga vezao kanapom za ruku. Još jedno iskustvo, kada radiš sa ključevima iznad vode. A sa komšijskih čamaca, čuo sam podsmeh uz komentar:
-"I oni bi do Kladova-ha-ha-ha!?" Prešao sam preko tog njihovog komentara, kao da ništa nisu rekli. Pre svega iz poštovanja njihovih sedih glava i godina, a njihovo mišljenje je njihovo mišljenje. A u sebi sam razmišljao, ako je većina ljudi na vodi ovakva, ja tu nema šta da tražim. Promeniću hobi !

Isplovili smo i laganom vožnjom izlazili iz zaliva, sreli se sa Dunavom i sa punim gasovima četvorki, krenuli uzvodno, ne udaljavajući se previše od naše obale. Voda iza “četvorki” se valjala po Dunavu po kome su bili sitni talasi, a jato galebova je u savršenom redu plutalo na vodi i verovatno su lovili male ribice na njima znani način. Prošla nas je bela lađa i digla velike talase, kojih se više ni Jelena nije plašila. Uskoro nam se iza krivine pojavio Ram. Lepo vreme i mirna voda, rekao bih na opasnom mestu, i reših da obidjemo levu obalu, tj. Staru Palanku. Malo seoce od nekoliko domaćinstava i sa kafanom, na samoj obali kanala, koji ulazi u Dunav, baš tu ispod terase kafane. A na desnoj obali kanala, odmah preko puta kafane, na obali su se šarenili nekoliko šatora raznobojnih i malih. Štapovi "na dubinjaka"zabačeni u Dunav sa samog špica obale kanala i Dunava, obećavaju jer su na dobrom mestu.

Kanal čist i pitom, sa kamenom regulacijom obale, održavan i bez rastinja sa strane po neplovnom putu. I pred nama se ukazalo proširenje sa zelenim travnatim obalama, oivičenim drvoredom vrba, iza kojih su se prostirala široko nepregledna polja zasejana kukuruzom, psenicom i suncokretom. Na travnatim obalama, paslo je stado krava, a zvonki zvon zvona, vezanih na vratovima nekoliko krava, odjekivao je prijatnim tonovima. Čuo se fijuk i pucanj biča u ruci pastira, koji nije dozvoljavao da se stado raziđe. Nekoliko krava je sišlo u vodu kanala do kolena i piju je, a jedna stoji i gleda u nas. Verovatno joj prija i hladi se. A mali crni i čupavi pas je stalno kružio oko stada, na trenutak se zadrzavajući pored nogu pastira.

Napravili smo okret i lagano pošli ka izlazu. Zastali smo kod šatora pecaroša i stali u obalu. Jelena je vec sa pramcanim kanapom bila na obali i privezala čamac za stablo mladog bagrema. Prošetali smo do pecaroša i poželeli im dobar dan. Odgovorili su u prijateljskom tonu i pitaše nas otkuda i do kuda plovimo. Rekosmo im, a jedan od njih će :
-" Da-da-da, tamo na Đerdapu ima malo pecaroša. Tamo treba otići po kapitalca … !”
-" Da treba, ali malo je pristupačnih obala. Sa čamca bi bilo najbolje pecati !" Kažem im i pitam kako je ovde sa ulovom? Omanji sa uštucanom bradom se spusti do tanke specijalne sajle i povuče je iz vode. A tamo gomila somova, od tri do osam kilograma kaže bradati.
-" I vi hoćete da kažete da je ovo malo !?” Primećujem ja.
-" Nije malo, ali od mnogo glava ne boli … !?” Kaže bradati i svi smo se nasmejali. Još i kažu da su iz Bele Crkve i da baš na ovom mestu, dolaze kad god im posao dozvoljava. Pozdravili smo se sa zadovoljnim pecarošima, seli smo u čamac, mahnuli smo im i uputili se levom obalom Dunava a uzvodno. Jelena me uhvati za rame i kaže da nam pecarosi nešto mašu i viču, ali od motora se ne čuju. Pošto nismo daleko odmakli, izgasio sam motore i čuo kako nam kažu da ne idemo blizu obale, jer ima poplavljenih stabala, pa postoji mogućnost da u neki i zakačimo. Mahnuo sam im i zahvalio se, upalio cetvorke i skrenuvši prema sredini, nastavili smo da "gazimo" Dunav.

Prosli smo gornji špic Ade Čibuklije i gledajući tu poplavljenu adu, čudio sam se kako i ove preostale vrbe izdržavaju stalno u vodi. Mnogo ih je osušenih, na kojima kormorani stoje raširenih krila i suše ih da bi mogli lakse da lete. Posle izvesnog vremena, Jelena mi reče da obratim pažnju na Banatsku obalu. Na delu visoke obale, na stotine rupa, a iz i u njima stalno izlaze i ulaze neke ptice. Pomislih, verovatno lastavice, jer su mi ličile na lastavice, ali zar one žive i u rupama? Zainteresovani događajem, svratili smo laganom voznjom, na nekoliko metara od rupicaste obale. Oborio sam sidro, a Jelena je stavila kafu da skuva. Ptice su i dalje uletale i izletale iz rupa, a bilo ih je i plavo-crnih i žuto-crvenih ( kasnije sam saznao da su to Pčelarice i Modrovrane, koje se doseljavaju iz tropskih krajeva i u toku leta žive na našem podneblju ). Bile su predivne. Sedeli smo na krovu čamca i posmatrali ih pijuci kafu. Cvrkutale su i lepršale, a predivne boje njihove "garderobe" prelivale su se na suncu.

I ručali smo na krovu čamca, pored ovih predivnih ptica. Ali vreme leti, a i nije neko mesto za kupanje, pa rešismo da krenemo. Ada pred nama, sa stubom dalekovoda na sebi, i život na njoj je vrlo aktivan, jer je veoma naseljena čapljama, gakovima i kormoranima koji se suše na ogolelim granama starih vrba i topola, a različito listopadno drveće je ukrašavalo ovu veliku adu. ( Kasnije sam saznao da se zove Žilava Ada ). Prošli smo pored nje Dunavcem i zapazili da na samom vrhu ade stoji velika kolicina krupnog kamena i delom u vodi. Predpostavio sam da je kamen nasut radi zaštite same ade od jakih i visokih voda, kada Dunav nadođe. I nastavili smo i dalje uzvodno. Velika širina Dunava, ponovo je na mene delovala impozantno, sa snažnim dojmom snage vode. Ogromne samohodke na ovim vodenim prostranstvima, delovale su kao igračke. Uskoro se pojavila i Stojkova ada, nevelika i kao da je neko u planiranju prostora zaboravio na sredini Dunava. Ali ona je znak i putokaz za ljude na vodi. I levo i desno od Stojkove ade, su dva lepa kanala. Jedan je Gajski kanal, na Banatskoj strani, a drugi je Kostolački kanal, koji snabdeva termo elektranu "Drmno 1" vodom za njen proces rada. Obradovali smo se što ćemo imati vremena i da se dobro iskupamo, jer danas smo celog dana bili na suncu, tako da rashlađivanje će nam dobro doći.

Svratili smo u Kostolački kanal, čiji ulaz krasi lep restoran, sa lepim imenom : "Dunavski Dragulj". Pored restorana na vodi, radosno nas je dočekalo jato pitomih belih pataka, koje su se plivajući sklonile i kvakanjem verovatno su komentarisale našu posetu kanalu. Obale kanala su živopisno okićene žalosnim i crvenim vrbama, starim topolama i mladim brezama. Inače prolazi pored samih kuća, Starog Kostolca, poznatog rudarskog naselja još iz vremena Kraljevine Jugoslavije. Levo je deo kanala za potrebe termo elektrane, a mi smo skrenuli desno pa do pregrade kanala. Tu smo se zaustavili u obalu neposredno pre početka uređene plaže. Voda je bila providno čista i obradovalo me, što ću imati mogućnost da ronim na dah sa maskom.

Vezao sam čamac uz obalu za ogolele žile starih bagremova i odmah sam uzeo masku i zaplivao u mnogo topliju vodu od Dunavske vode. Video sam samo par krupnih riba, jer se one verovatno drže od nepoznatog plivača na sigurnoj distanci, neznajući kakve namere imam. A sitnih riba, bilo se u jatima. Obradovale su me dve crne kornjače, koje su pored same obale plivale udaljavajuci se dalje od nas u sigurnije vode. Jedino me je na trenutak uplašila zmija belouška, koja se i sama uplašila kada me je videla, na bliskom rastojanju i otplivala ka sredini, a ja sam ka obali i ništa nisam rekao Jeleni jer ona zatim ne bi ušla u vodu. Gledao sam drugu obalu preko puta nas. Veoma mi je ličila na neko plitko jezero, jer je imalo skoro svo rastinje, koje sam sretao u barama. A bilo je i mnogo ptica, koje su se čule iz ševara i trske.

Posle ugodnog kupanja i igre sa plastičnom loptom, spremili smo se i otišli pešice do centra mesta. Po putu smo prosto šetali, uživajući u palanačkom ambijentu. Ljude koje smo sretali, poželeli su nam dobar dan, što nam se posebno sviđalo, pa smo se i mi njima rado javljali. Ograđena dvorišta, sa niskim ogradama i prelepo uređenim cvetnim baštama, ukazivalo je da su žene ovde pretežno domaćice i imaju vremena za sređivanje okućnica. Pijaca, rekoše nam ne radi. Ona radi samo ujutru. Ali zato mala poslastičara, sa jednim prozorom koji se koristi kao izlog, u kome stoje prazni u nizu korneti za sladoled i ništa više. Dovoljno. I jedan sto na trotoaru sa četiri stolice. Seli smo za tim stolom i naručili baklave i šampite. Baklave tako-tako, ali šampite su bile bolje no u Beogradskim poslastičarama. Pena se prosto topila, bez trunke ne rastopljenog šećera. Limunada je bila od ekstrata, tako da je nismo ni popili. Dugo smo sedeli za stolom i začudilo nas je da je veoma malo ljudi prošlo ulicom. Ušao sam u poslastičaru da platim, posto nas poslastičar nije više tretirao. I video sam marcipane u maloj vitrini, koje sam davno jeo kod starog poslastičara Alije iz Dragaša sa Kosova. Naručio sam nekoliko komada i pitam da nije možda i on iz Dragasa. Pogledao me je, a obrazi su mu se zacrvenili. I kaže :
-" Da, ja sam iz Dragaša !”
-" A poznaješ li Aliju Zena !? " pitam ga ja.
-" Da, to mi je stric !" Odgovara sa jos uvek uplašenim pogledom.
-" Pozdravi ga i reci mu da je najbolji sa marcipanima od svih vas iz Dragaša … !".
-" I naši su dobri … ! Videćete ! Samo probajte … ! Stric Zena nas je učio kada smo bili mali … !" Kaže mali Šiptar, a obrazi mu crveni i smeje se. I drago mu bi što mu znam strica. Poželesmo drug-drugu doviđenja i on nas isprati do ulice sa osmehom na licu.

----------------------------------------------------------------Nastavak sledi ----------------------------------------------

Pozdrav od Mome Stošića

#

[Mileta]

Momo, Momo. ovim tvojim pričama ćeš baš da nam otvoriš apetit za plovidbu do Djerdapa

[Ševa-2]

#

Gos-in Mileta, dobar dan.

Napravio sam veću pauzu u plovidbi Ševom-2, ali ako uspem da sve uradim šta sam planirao za ovu tekuću godinu, onda bar krajem leta zaploviću "put Kladova" !

Ovom plovidbom do Kladova i nazad do Beograda ... kada sam se vratio, shvatio sam koliko do tada nisam bio dobar "nautičar". I zato sada jedva čekam da zaplovim put Kladova. Ako bi mi se neko od vas "Beogradskih Nautičara" pridružio ... ja bih bio prezadovoljan ... !

Sve najbolje i doviđenja vam želim, a ja za desetak dana sam u Boljevcima, na celo leto i jesen ...
Moma Stošić

#

[Ševa-2]

#

Boravak na čamcu - zapažanja

KUTAK NA ČAMCU

Moj omiljeni kutak na Ševi-2 je terasa. Na terasi sam i kada je sunčano vreme i kada kiša pada. Sedim na terasi i kada me povetarac miluje po licu i donosi prepoznatljiv miris Dunava. Na terasi sam i kada doručkujem, ručam ili večeram. I tada neke pametne patke znaju da će me zateći na terasi i doplivaju. A ja im rado podelim hleba koji specijalno kupujem radi njih. Posebno mi je drago, kada dovedu svoje malo potomstvo u vidu 5-6 ili više pačića. Uveče do kasno u noć sedim na terasi, dok Ljilja gleda televizor ili čita knjigu ili neke svoje žurnale, a televizor joj samo "pravi galamu". Poslednjih 15 godina, televizor gledam samo odredjene programe. Čak i "vesti" pratim selektivno. I tako jedne večeri, a ne tako davno, sedim na terasi i čitam komentare mog omiljenog imenjaka Mome Kapora i kao da iz mene to što on kaže izlazi. Prosto to je i moje sazrelo mišljenje. I možda ste čitali, a možda i niste, a ja bih zeleo da vam prepišem pasus jednog dela njegovog razmišljanja. Možda ćete se i vi prepoznati, da smo istomišljenici ...

===============================================
*** Gledam televiziju i lepo vidim ..... u moj rodni grad, koji i budan sanjam, stižu probisveti i propalice i hiromanti ... Stižu i varalice, krojači novog odela, pisci-žderonje, amateri, cirkusanti, lažovi, krivotvoritelji i kradljivci tuđe muke. Mucavi govornici, pevači bez sluha i predavači na lošem glasu, profesori ex-cathedra, prodavci magle i dima ... I svako od njih zaslužuje vest u najgledanije vreme ! Svako od njih ima dvoranu punu do poslednjeg mesta. Istina ... televizija ne emituje ton već samo sliku, pa oni otvaraju i zatvaraju usta kao ribe na suvom, ali o ružnog li sna !? Medju publikom otkrivam svoje nekadašnje prijatelje i susede, prve ljubavi bez ljubavi, rođake i učitelje ... Vidim kako s divljenjem slušaju ove opsenare, kako im tapšu i naivno predaju nagrade, povelje i vence, kao i diplome i pakete. I vidim, lepo vidim ... ni na pamet im ne padam dok se dive ovim prevarantima ... ! ***MOMO KAPOR***
===============================================

I tako sedim na terasi čamca i sa vode gledam na grad u kome se na moje oči i u mom kratkom veku, ljudi i njihovi odnosi prema životu i pre svega prema drugima menjaju "na gore" i pitam se zašto ? Odgovora nema, a ja sam srećan što sam na terasi svoga čamca i što me okružuju patke sa malim pačićima.

Pozdrav Moma Stošić

#

[Uros]

[Ševa-2]

Petnaesti dan
@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@

Ujutru me je probudio pastir, koji je prošao obalom sa desetak ovaca i vikao je na njih, verovatno iz navike, a ovce su polako prošle ispred našeg čamca i pasle su jutarnju orošenu travu. A i vreme je bilo da se ustaje. Jutro na reci je prosto blagotvorno i utiče pozitivno na nervni sistem kao anestetik. Jelena je još spavala, a ja sam pošao u centar, sa namerom da kupim burek za doručak. Išao sam uskim ulicama, prema centru i imao sam osećaj da sam u selu. Domaćice u svojim dvorištima, su polevale cveće i voćke, koje su imale tamno zelene listove, ne oskudevajući za vodom i sunčevim zracima. A vruć hleba i burek su za mene poslastice, naročito u jutarnjim časovima. U centru malog grada je pijaca. A na pijaci, razvija se život. Na štandu novinarnice, novine samo što su donešene i prodavačica ih užurbano raspoređuje po policama. Ispred piljare, prodavac već izvežbanim redosledom iznosi voće i povrće i postavlja ga na rafovima, prilagođenim za namenu. Miris sveže ispečenog hleba se širi ulicom, i podseća sve one koji nisu doručkovali da to i učine. Ulazim u pekaru, a hleb samo sto su ga izneli iz pekare na drva. Rumen i sa jedne strane, kao da je pukao, pa se zapekao ! Pitam pekara, kako mu polazi za rukom da su svi hlebovi sa jedne strane "kao pukli".
-" Pa mi to kada završimo mešenje, i pre nego što se ubace u vrelu peć, zasečemo ih nožem i oni se pri pečenju otvore na ta mesta … !” Kaže mladi pekar, sa brašnjavom i sa potamnelim i uglačanim rubovima belom keceljom na sebi. Zakazujem dve četvrtine bureka sa sirom i on vadi crnu, masnu i izgorelu tepsiju sa vrelim burekom, sa zagorelom gornjom i donjom zgužvanom korom. Veštom rukom sa specijalnim ovalnim nožem seče burek na četvrtine, iz kojih se razliva otopljeni sir, a miriše...samo tako ! Pekar ga pakuje veštim pokretima u žućkasti debeli papir. I svuda okolo i u pekari i u prodavnici i na pijaci vlada red i niko ga ne narušava. Samo se čuje:"izvol'te komšija", "hvala komšija". A miris u pekari je tako prijatan, da bih pristao da radim, ako ne kao pekar onda bar kao prodavac vrućeg hleba i bureka. A burek, prava je to stvar. Valjda je nama burek ostao u nasledstvo iz menija Turske kuhinje. Blago nama, naš narod je znao iz nevolje sa svim okupatorima do sada, da prisvoji sve ono sto su oni najbolje imali i umeli. Kažu da smo majstori za roštilj i upotrebljavamo ga na veliko. A to nam je nasledstvo od Nemaca. Paprikaš i Leskovačka mućkalica, koja bi kafana bez toga, a nasledili smo ih od Mađara itd. Itd. I dođoh na čamac uskim ulicama Starog Kostolca, a Jelenu je kako sam ušao, probudio ju je miris vrućeg hleba i bureka. I prihvatila se odmah doručka i bez da se predhodno umila. Burek je bio izuzetan, a sira sa kojim je napravljen, još lepši i pojeli smo ga i zapamtili. Jelena je zatim skočila u vodu i prosto ušivala, sita a voda je taman osvežavala, a bistra. Uzeo sam masku i skočio u vodu. Zaronio, a sunčani zraci su činili vodu jos prozračnijom. Male ribice su plovile u neposrednoj blizini, a ja sam se podvukao ispod čamca. Isplovio, uzeo vazduha i ponovo zaronio. Video sam dve crne male kornjače, kako plivaju, udaljavajući se pored obale i više crnih školjki upola zakopanih u dno kanala i malim krivudavim kanalčićima, koje su ostavile za sobom, krećući se za planktonom i boljom trpezom. Prema sredini, lagano i dostojanstveno svojoj veličini, prosla su dva šarana i kada sam ponovo isplovio na površinu, sreo sam se sa belouškom, koja je videvši me okrenula se i odplovila ka sredini kanala, a ja sam odmah izašao na prednju palubu čamca.

Jelena je sedela na krovu čamca i pila jutarnju kafu. Pridružio sam joj se, ne rekavši joj ni reči o susretu sa belouškom, jer ona više ne bi sišla u vodu.
-" Zaroni i uhvati mi morsku zvezdu. Pa rekao si da je ovo Panonsko more, a u moru naravno ima zvezda". Pokušavajući da bude ozbiljna, zamolila me je Jelena !
-" Da ima zvezda ali kad je vedra noć i ako obratiš pažnju … !” našalih se i ja. A sunce je veoma prijalo na naša mokra tela. Na ovakvom lepom mestu i po lepom vremenu, nije nam se nikuda išlo. I ostali smo do podneva, naizmenično kupajući se i roneći sa maskom na dah. A kada je bilo oko podneva, Jelena je dala pametan predlog. Da ispečemo kokošku na ražnju za ručak. Usvojeno i usaglašeno, samo još da nabavimo kokošku. Odmah smo odšetali do pijace i imali sreće. Kupili smo sveže zaklanu mladu kokošku, kako nam je prodavačica rekla. Kupili smo i nekoliko hladnih piva i uputili smo se na obalu kod čamca i samo još da napravim odgovarajući ražanj. Jelena je za to vreme sakupila suvarke, kojih je bilo u izobilju.

Napravio sam od jasenovog jalovaka dugački i prikladni ražanj, na kome sam kokošku usoljenu vegetom, provukao i zakucao sam je sa nekoliko eksera kroz kičmu za ražanj i vezao sam krila i noge žicom za već ukucane eksere. Tako pripremljen ražanj, imao je perspektivu, da se okreće, a da koka ne padne sa ražnja. četiri četale, dve niže i dve više, zaboo sam na obalu, na predviđeno mesto gde ćemo inače da ložimo vatru. Založili smo vatru na mestu gde smo je sinoć ložili i stavio sam ražanj na višu distancu od vatre. Kokošku sam premazao jestivim uljem i kontrolisao vatru da joj ne izgori koža, dok je Jelena okretala ražanj.

Kontrolisanom vatrom i sistematskim okretanjem ražnja, kroz sat i deset-petnaest minuta, bila je gotova pečena kokoška, na šta je ukazivalo ispucanost mesa gde su se pojavile kosti i naravno boja kože i mesa, kao i miris sa ražnja koji se širio obalom, iz hlada stare topole, pored predivnog Kostolackog kanala. Još je interesantno, da ovdašnji meštani, dolaze na plažu i u prvi sumrak, odlaze kući. A da u toku dana založe vatru na obali i ispeku roštilj ili nešto na ražnju, nemaju te navike. To se vidi i na priobalju. Nigde nema tragova, na je negde ložena vatra. Danas, ljudi i omladina, koji su dolazili na plažu, a koja je bila nedaleko od nas, zastajali su i gledali kako pečemo kokošku, uz komentare ili pošalice:"da li primate goste"? Itd. U svakom slučaju, bilo nam je i zanimljivo i lepo. Kao doživljaj, a zatim smo se smestili za stočićem i ručali, ručak za pamćenje. Vruće meso i hladna salata od paradajza, ali i hladno pivo

Posle popodnevnog odmora, s obzirom da su vremenski uslovi bili odlični za plovidbu, rešili smo da isplovimo na Dunav. Laganom vožnjom isplovili smo iz kanala, koga vredi svaki put posetiti, a i planirano prespavati u njemu. Iz razloga, bistre i tople vode, udobnog mesta za noćenje i naravno blizina pijace i prodavnica za opskrbu, kao i odličan burek sa kojim uvek dobro počinje dan. Na samom izlazu, ne veliko jato domaćih pataka se sklonilo u stranu, da bi smo prošli i kvakanjem, da li su nas pozdravljale i poželele srećan nam put, ili su se bunile, što im smetamo u njihovom plivanju i kljunom razvlačenju svakog pera. Ne znam, ali prizor sa patkama na vodi je uvek lep i meni privlači pažnju.

Vidik niz Dunav, je u stvari, ogromno panoramno prostranstvo vode, oivičeno obalama, a za svaki slučaj i nasipima, pa podeljeno na dva neravna dela sa Žilavom Adom. A odmah tu je usamljena dama, kojoj neki ljudi, nekada dadose ime po nekom Stojku, koji se odvažio i preselio na adu da živi, jer je obožavao i dozvolio sebi da živi u sredini svega onog, za čime mi žudimo i plovidbom hoćemo da nadoknadimo, proteklih jedanaest meseci života od poslednje plovidbe i zatim života u urbanoj sredini koja se zove grad. Stojka na adi odavno nema, niti ga je ko od novih generacija zapamtio, ali je tu veliki broj ptica, koje su sebi kao i Stojko u svoje vreme, našle ono što im treba u životu. Neke ptice se svake godine ovde naseljavaju iz dalekih severnih tundri, ali i sa južnih tropskih prostranstava. Njih obično prepoznajemo po živim i veoma lepim bojama. Reprezentativni predstavnik je Vodomar, a tu su i pčelarice, modrovrane, kao i mnoge druge.

Uživali smo u plovidbi, u okruženju lepog vremena, pa čak ni zvrndanje uparenih četvorki, nije nam smetalo. Prosto, navikli smo se na njih, kao na neminovnost. I kroz izvesno vreme, ukazalo se ušće moje voljene reke Morave. Na samom ušću, bliže obali, veliki peščani sprud. I bez da smo se dogovarali, ja sam nasukao čamac na sprud sa donje strane, a Jelena je odmah skinula sa krova stolice i stočić na pesak spruda, koji je bio čist’, ispran i vazduhom i vodom u mnogim nevremenima, na čijem se putu nalazi. Već smo se privikli, da kako se zaustavimo na neko od egzotičnih mesta, uživanje dopunjavamo sa nekim napitkom, koji nam se hoće u tom momentu. Zaseli smo uživajući u popodnevnom suncu i ambijentu ušća reke za koju sam nostalgično vezan i koja me podseća na lepi deo detinjstva, koji sam proveo na Južnoj Moravi.

Veče se spušta, a mi uplovljavamo u Moravu i laganim hodom se mimoilazimo sa samohodkom "Požarevac-6". Tražimo pogodno mesto, za bezbedno spavanje i kao poručeno, naišli smo na oborenu sa žilama iz zemlje staru topolu, koja je nekada pala podkopana vodom i sada je tu napravila mali liman ! Vezali smo se za obalu i imao sam vremena da “studiram” pad topole !? I zaključio sam da je verovatno stradala u nekom nevremenu gornjaka iliti “salauke” ili košave, koja ovde zna da duva i po 120 km/h, jer za obadva vetra ovde ima uslova. Topola je toliko bila široka, da smo sa čamca izašli na nju i na ograničenom prostoru šetali. A obala za koju smo bili vezani, obrasla je sitnom "poponac" travom, koja se svojim korenovima drži za peščanu podlogu i ukazuje da skoro voda Morave nije poplavljivala ovaj deo obale. A tu je i gusti kupinjar sa zrelim plodovima i dalje gusti mladi vrbak, koji su mirisali, a mirisi su me podsetili na mirise obala Juzne Morave. Samo tamo je voda više mirisala na tinju, a sve ostalo je isto. I opet smo na ugodnoj platformi obale, postavili stočić i stolice, a ja sam se postarao, da napravim bezbedno ložište i da založim vatru, čiji će dim svakako odagnati raspoložene komarce, koji su nas već planirali za večeru. A od velikih lađa, kako sam ja informisan i koje ovde prolaze su jedino samohodke sa peskom iz Morave. One zbog ovdašnje krivine plove lagano, tako da noćenje na ovom mestu obećava prijatan i miran san.

###############################################################

Šesnaesti dan

Jutros su se udružili komarci i sunčani zraci i bez pardona su me probudili. Na Jelenu oni očigledno nemaju uticaja, jer ih ona ili ignoriše, ili joj se mnogo spava. Izlazim četvoronoške iz kabine čamca i susret sa svetlucanjem lišća vrba i topola i mreškanje vode Morave, a i miris zrelih kupina, kopriva i vrba, dovodi me do jedno blaženo stanje moga nervnog sistema. Stolice i stočić čekaju nas na obali, a slavuj svojom jutarnjom pesmom, se uklapa u lepo jutro današnjega dana. Čak ni detlić sa svojim tupim udaranjem u trulu vrbu, ne može da pokvari, prosto jutarnju idilu.

Iznosim plinsku bocu sa gorionikom, džezvu i šoljice, kanister sa vodom, šećer, kafu i kašičicu. Sve to ostavljam na stočić i spuštam se po peskovitoj obali u vodu Morave i umivam se "vojnički", do pojasa. Voda je toplija od jutarnjeg vazduha i ta kombinacija osvežava. Stavljam džezvu na vatru i uskoro je kafa bila gotova. Miris kafe je probudio Jelenu i ona gledajući na jedno oko izlazi na obalu i seda na stolicu, prigrlivši šolju "budilicu" sa kafom. Ćuk pevajući svoju isprekidanu pesmu i leti u krupnim valovima, preleće Moravu i završava kod detlića, koji je rešio da baš jutros, iskopa šupljar za neku pticu, koja ga je verovatno zakazala, ali joj se žuri. Miris zrelih kupina me je izazvao i bosonog sam zagazio po kupinjaru, gledajući da se ne zakačim za neku stabljiku, već osušenu, koja i ima najgore bodlje, a još gore je kada se pokušavaš skloniti i nagaziš u koprive. To su moje uspomene iz detinjstva, te zato sada vodim računa da se ne ponove. Pun pregršt sam nabranih kupina stavio na sto i Jelena je primetila da i nisu tako loše u kombinaciji sa kafom. Zavalio sam se u stolicu i probao kupine i kafu. Pa i nije loše. Jelena je pošla da prošeta vrbakom, a meni se, zavaljenom u stolici, baš sviđa ova kombinacija moravske kupine i kafa, a misli su mi tamo negde kod skele u mom selu. Nosio sam tada cicani šorc, pa na sitne cvetiće, a otpozadi sa desne strane, mali kockasti džepčić u kome sam po nekada nosio u parce novina savijen fišek, napunjen solju. So sam koristiom za užinu u nečijoj bašti. Uberem jedan paradajz, pa ga prepolovim na pola … posolim ga, a on kao da je od srebra. A miriše i svetluca i nema da isteče voda iz njega. Bili su kao jabuke veliki i zvali smo ih "jabučari". Kad evo Jelena me dozivanjem izbaci iz koncentracije sna. Zove me tamo negde iz vrbaka, da dodjem do nje. Šta ću ? Ustajem i hajde da vidim, šta u vrbaku ima interesantnog. Kad ono velika bašta, a u njoj na suprotnom delu od nas, dvoje ljudi nešto rade u njoj. Jelena sva radosna, kaže:
-" Slusaj Momo. Imam odličnu ideju, da danas skuvamo kupus u kotliću. On se brzo kuva, a i interesantna promena !".
-" Ama to je u redu, ali imaš li začine. Nismo mi patke, da jedemo samo skuvano povrće !?"
-" Kako da ne ! Pa ponela sam sve što nam treba, tako da nema problema, a i biće interesantno".
Pristao sam, ako je tako da sve od začina imamo, treba još obezbediti kupus ?
-" Koliko nam glavica treba ?” Pitam ja.
-" Ma … dve manje ili jedna velika"!
-" A sta ćeš od mesa !? Necemo valjda da jedemo kupus sa kupusom?".
-" Videćeš, imam iznenađenje za tebe ! Taj recept mi je dao moj ujak iz Arilja. I probala sam ga i odličan je, videćeš". Vratili smo se na čamac i je sam napunio jedan mali čokanj sa rakijom i otišao da trgujem sa seljaninom. Bili su to dvoje starijih ljudi i okopavali su leje sa paprikom. Poželeo sam im dobar dan i srećan rad, na šta su oni druželjubivo odgovorili;
-" Izvol'te, ako nemate neku drugu zanimaciju." Kaže mi starina. Zahvalio sam se i zamolio ih da mi učine uslugu da danas ispoštujem Jeleninu ideju, odnosno da mi prodaju jednu veliku ili dve male glavice kupusa.
-" Ma uzmite koju god želite, vidite šta ih je, a mi nećemo da osiromašimo za nekoliko glavica !". Njegova supruga je došla do kupusa i počela da seče, lepe glavice. Jedva sam je zaustavio na dve isečene, jer nam više i ne treba. Pitao sam koliko koštaju, a baka će:
-" Ma’ haj'te molim vas. Samo vi uzmite i prijatno vam bilo !" Onda sam ja starini poklonio čokanj sa rakijom i on kada je probao kaže rasirenih ruku:
-" O hvala ti sinovac, odlična je. Dakle uzmi kupusa koliko hoćeš". Zahvalio sam im se, ali sve jedno, morao sam da uzmem i belu zelen i sargarepu, koju mi je baka podarila. Fini Ljudi … pravi Moravci.

Jelena se obradovala poklonu i htela je odmah da založi vatru, a ja sam predlozio da izađemo na sprud , na samom ušću i tamo kuvamo kupus. Pre nego smo krenuli, na prednjuj palubi sam poređao suve grane i suvarke, čitavu gomilu, jer ih na sprudu nemamo.

Baš kada smo izlazili na Dunav, prošla je bela lađa, pokazujući svu svoju lepotu, veličinu i snagu. Napravio sam krug oko spruda i sačekao talase, a zatim sam nasukao čamac sa nizvodne strane. Vetrić je slabo čarlijao, a prostranstvo Dunava je ipak za poštovanje. Prošetao sam sprudom i pored najbolje volje da ga očistim od otpadaka posledica promena vodostaja, nisam imao šta da radim. Sve je bilo čisto, a vreme lepo sunčano, a što je najbitnije nema vetra koga se i cigani najviše plaše. Sve u svemu, kotlić koji sada Jelena priprema, biće tačka na "I" za lep provod na sprudu danas. Sprudovi su svuda isti. Život na njima, ne zavisi uvek od sunca, vetra i kiše.

Izneo sam stolice i stočić. Tronožac sam pripremio i počeo da se zanimam sa pripremom, odnosno lomljenjem suvaraka i suvih grana, da mi budu pri ruci kada krenem da ložim ispod kotlića i pratim šta sve Jelena pored iseckanog kupusa, stavlja u kotlić. Tu je beli koren i šargarepa, zatim beli luka, lovorov list, so, biber u zrnu i jestivo suncokretovo ulje. A najvažnije je, da smo raspoloženi i da nam dan kontrolisano i lepo protiče !

Uzvodno, jedna samohodka stenje napunjena peskom, jedva savladavajući Dunav. A Morava, ulazi u Dunav stidljivo i tiho “i nema veze sto te Dunave svojim vodama malo prljam. Ti si džentlmen pa ćeš mi oprostiti, ako je to malo, onda je obavezno malo više !” Shvatio sam, pa Morava se krije. Pod krivinom i vrbama obraslim obalama, ulazi u Dunav i ko bi to primetio. Samo malo brže idi Dunavom i prošao si ušće … nisi ga ni video. Morava, a i vrbe su čudo. O ušću Morave postoje legende, a to što vrba krije prastari grad Kulić, o tome ćemo nekom drugom prilikom.

Založio sam vatru u pesku u kome sam pre toga uredio levkastog oblika mesto za loženje. Kotlić je bio pun i mogao je da se zakači na tronožac. Jelena je dosula pijaće vode iz kanistera, koliko je trebalo i nas dvoje razgovaramo :
-" Da nisi ti malo preterala sa količinom kupusa u kotliću. Da te podsetim …. nas je samo dvoje ?" Primećujem gledajući Jelenino srećno lice !?
-"Moglo je manje, ali bilo mi je žao da bacim kupus, mnogo je dobar i svež !". A od mesa, stavila je tri “karneks”-ova mesna nareska isečkana na kockice i izmešana sa kupusom. Nikada mi ne bi palo na pamet da stavim mesni narezak u sveži kupus !? I počeo sam sa loženjem vatre. Jelena me podseća da vatra mora biti taman, ne mnogo jaka. Par galebova je sletelo na sprud, rekao bih u “izvidnicu” da vide oni šta se na sprudu dešava i hoće li biti neke klope i za njih ? Uskoro je kotlić počeo da krčka i da oslobađa miris koji je osvajao okolinu spruda. Smanjio sam vatru, a drvenom dugačkom kašikom sam mešao, a miris me je osvajao i jedva sam čekam da bude gotovo ! I kako lepo miriše …. !

I setih se ognjišta moje majke. U jednoj sobi se i spremala hrana u smislu različitih jela, a u istoj prostoriji smo i doručkovali, ručali i večerali. Na jednom zidu je bio naslonjen veliki odžak sa ozidanim ložištem ispod. Pored ložišta, bio je podignuti patos sazidan od cigala, na kome se pekao hleb’ u crepulji na žaru. U crepulji su se pekla i druga jela, kao na primer jagnjetina na belom krompiru ispod sača, ili punjene paprike i sarme ! Sve to se danas može pripremiti i ispeći u rerni. Ali tada rernu nismo imali i upoređujući sva ta jela danas pripremljena u rernama … čini mi se da su bila ukusnija ispod sača ! Ložiste je služilo i za kuvanje mnogih drugih jela, ali se meni zarezalo u sećanju pasulj u grnetu. Grne je prosto bilo naslonjeno uz neki panj koji je sporo goreo. A pasulj sa dimnjenim rebrima … tako je mirisao, da sam prosto čekao momenat kada će mene i oca majka pozvati na ručak !? A odžak je bio prostoran’ i iznad “veriga” je uvek visio neki komad mesa ili slanine, koji se sušio i dimio od vatre, pripremajući sebe za sledeću turu pasulja u grnetu. I ložeći vatru vratio sam se iz sećanja i mislim da je za to čudna ova Morava. Ima takvu moć vezivanja za sećanja, da je to prosto čudno, ali je lepo… !

Ja u mislima i prosto automatski održavam vatru, a Jelena je videla da sam u planu sa svojom Moravom i nije htela da mi kvari maštu i sećanja na rodni kraj i Južnu Moravu. Međutim sve ima svoj kraj i početak. Došla je i kaže:
-" Momo ja mislim da je dovoljno i ne treba više da ložiš. Bice dovoljno, jer kupus je mekano povrće i brzo se sprema !". Izmakao sam kotlić i stavio ga polako u pesak, da se 'ladne. Jelena je napunila tanjire supačom i stavila ih na stočić "pa neka pojede ko koliko može" kaže, misleći i na sebe verovatno ! Još jedna "bela lađa" prolazi, ploveći uzvodno prema Beogradu, a Morava tiho teče i uleva se u ogromni Dunav, koji će joj odneti vodu daleko, daleko do Crnog Mora, a pesme i poezija i proza, ostaće na obalama Morave.

Ručak je bio, da se zapamti. Već godinama, kada sam na terenu, vrlo rado se hranim konzerviranim mesnim nareskom "karneks", ali da je ovako ukusan kupus sa mesnim nareskom, to nisam znao. I legao mi je. Jelena je otvorila flašu sa crvenim suvim vinom, na dnevnoj temperaturii …. i ono je leglo, polagano se razlivalo po mom stomaku i osvajalo mi je razum u glavi. A Jelena, sa tužnom facom na licu, komentariše:
-" Baš mi je žao ovog kupusa. Da imamo frižider, mogli bismo da ga ostavimo i za sutra … šteta … !”
-" Ja, boga mi ne mogu više. Baš sam se najeo dobro. Ali, ako ti je baš toliko žao, ostavi ga, pa ću ja posle da ga prospem u vodu Morave, da nahranim gladne ribice".

Posle ručka, odmor sa povremenim rashlađivanjem u vodi Morave, je prijao. Jelena je primetila :
-" Hoćemo li da krenemo? Nešto se namračilo sa zapada, baš i nebih volela da me tuče kiša ovde na sred spruda".
-" A nasred čega bi volela da te tuče kiša"!? Kažem ja smejući se i ustajem da pospremim stvari u čamac i da ložište zakopam. I nismo baš mnogo žurili, ali smo brzo bili gotovi. Četvorkice su “zapevale” i mi ponovo plovimo i odjednom jak vetar je grunuo na nas … ! Prosto tako jak da sam kojim slučajem imao šta od stvari nevezanih na krovu čamca, sada bi sve bilo u vodi. Tamo nizvodno, negde kod Zarkovačke ade, stari tegljač vuče dve manje barže “drvarice” i njegovo stenjanje motora se čulo i ovde. A Jelena mi se žali:
-" Osećam neku nervozu u grudima, mogu li te četvorke malo brže, da se sklonimo u Kovinski kanal. Jesu li tako rekli da se zove kada smo išli nizvodno !?"
-" Brže ne možemo, a ovo mi miriše na “loše” na salauku ! Idem ja preko u Banatsku obalu, pa ako stignemo do Kovinskog kanala, dobro jes', ali ako ne stignemo, zavući ću se u neki liman, ako ga bude !?” A vetar nas je u stvari držao i nismo bili svesni da ne idemo uzvodno. Tada sam okrenem nizvodno, pa kako nam bude !?

Kiša se odjednom slila na nas, da smo obadvoje u momentu bili mokri do kože. Ali veći problem je u tome što se više nije videlo ništa. Jednostavno, vodena zavesa se spustila do vode Dunava. A čuje se brundanje sporohodnog motora tegljača. Hladni žmarci su me prošli po leđima, jer sam shvatio da sam u mat poziciji. U veoma opasnoj po život situaciji, ali nisam hteo da realnim stanjem plašim Jelenu, već sam je smiravao, da je sve pod kontrolom ? A lagao sam je !? Kako bih sada voleo da vidim bar malo Banatsku obalu, pa makar mi smrdela svinjska balega, do spavanja. Pokušavam na sve moguće načine da vidim bar neki delić nekog orjentira, da mi bude orjentacija gde se nalazi neka od obala, a ovaj tegljač se sve jače čuje. U sebi sam rešio da ako dođe do realne situacije, da moramo da skačemo u vodu, da tek tada kažem Jeleni da skače u vodu, pliva što može jače i drži se isključivo pored mene.

Salauka, na Dunavu kod Kovina, me je naterala da naučim da prepoznam sve tajne nevremena. I kako je došlo nevreme, tako je i prošlo i odjednom se razdanilo! A u našoj neposrednoj blizini, video sam tegljača sa drvaricama, koji nas je već prošao, a mi mokri i ciradu nismo stavili, tako da ćemo da spavamo pored vatre. Pogledali smo se i onako mokri do gole kože, počeli da se smejemo, srećni što nam se ništa tragično nije dogodilo, a obadvoje smo bili svesni u kakvoj smo situaciji bili. Kišica je jos po malo rominjala, a nama je bilo hladno, jer se naglo spustila temperatura, i samo što su nas prošli gradonosni oblaci.

I napokon dođosmo do ušća u Kovinski kanal. I pre samog ušća, zasviđalo mi se mesto na obali, koje je imalo puno suvaraka, na travnatoj površini. Odmah smo počeli da iznosimo sve stvari iz čamca, pa čak i da sa sunđerom vadimo kišnicu sa patosa čamca. Sitne kišne kapi su prestale i ustalio se vetar, koji nam je i odgovarao da osušimo bar nešto od posteljine i garderobe. A ja sam zalozio vatru i poboo grane pored vatre i na njima sam stavio garderobu, jer ona mi je preča od posteljine ? Dim od vatre se gubio u obližnjim vrbacima. Ali vatra se razlivala od suvaraka, kojih je nekada visoka voda ovde ostavila da se još prosuše i da ih mi danas koristimo, blagougodno deluje na naša gola tela, a na vetru koji je doneo naglo sveženje. A Jelena je sela u stolicu i četalastim stapom od mlade vrbe korigovala vatru i kaže:
-" Dobro je … ma odlično je ... Nesmem ni da zamislim, šta je objektivno moglo da nam se desi !?".
-" Nije moglo i nije se desilo ! Da je moglo, desilo bi se ! Prema tome, sudbinu ne možeš da izmeniš. I nemoj lošim’ mislima da razvijaš maštu i da to počne da te psihički opterećuje. Jednostavno se opusti i predaj se momentalnoj situaciji ! Sada je važno kako da osušimo odeću. Inače kako je zahladilo, još ćemo da se prehladimo. To je objektivno !!". I nasmejali smo se, a šta bi drugo kada nam je sve mokro.

Sivi čamac, kabinaš, sa ležerno i neuredno prebačenom kamionskom ceradom, preko celog čamca i samo se videla"Tomos"-ova 10-ka, polagano je pristao na pristojno rastojanje od nas, a dva Nemačka terijera, su sa prednje palube skočili na obalu i prišli nam, onjušili nas i ja htedoh da se poigram sa njima, a oni su se dali u obilazak obale.
-" Dobar dan. Da možda ne smetam? Vidim da vas nevreme nije zaobišlo !?"
-" Nije, a i ne smetaš nam. Izvoli pored vatre. A vidim da imaš i dobro društvo. Kako te slušaju? Ili ih po nekada tražiš po obali kada treba da kreneš dalje !?” Primetio sam, videvši da su terijeri nestali.
-" Ma trpimo se uzajamno. A i šta bi smo jedno bez drugoga. Ja nemam nikoga, a njih niko neće redovno da nahrani, nego ja !!". Prihvatio sam ponuđenu šaku u znak pozdrava.
-"Suljo !" Procedio je kroz brkove i bradu, koji su više nego zapušteni i seo je na svojim nogama, sklopivši ih u muslimanskom stilu bliže vatri. Doduše dodao je nekoliko suvaraka na vatru. U tom’ … evo i terijera ! Sedoše uz njega, jedan sa jedne, a drugi sa druge strane, a Suljo ih prigrli:
-" E’ deco moja !? Sve je u redu, jel' da … !”
-" Interesantni su. Kako se zovu ?” pita Jelena, a Suljo joj kaže :
-" Ovo je Grof i rodom je negde iz Slavonije. A ova je Garava, inače je iz Mađarske. Boljih nisam sreo…. !”
-"Hoćete kafu" ponudila nas je Jelena.
-" Sva sreća što su i kafa i šećer u kutijama, pa nisu mokri !”
-" Hoću i nemoj da mi persiraš. A može i bez šećera, ako nije napadno … !? I nemoj da mi persiraš ! Ovde na Dunavu, svi smo Mi na TI, jer nedaj bože drug drugu uvek trebamo. Dunav je lep, ali može biti smrtno neudoban. I dok’ mi jedan drugoga ispersiramo …. Neko od nas može da strada !?" Reče Suljo i obadvoje smo ga primili kao svog’ ! Popodne smo proveli uz kafu i zajedno smo ručali "Karneks"-ov pasulj sa slaninom. Za piće je Sulja izneo po hladno pivo.
-" Taman. Još se nije ugrejalo ! Kad sam ga kupio, bilo je hladno k'o zmija … !". Sva garderoba nam se osušila, kao i frotiri za spavanje. Jedino je jos Jelenin jastucic bio mokar, jer se dobro natopio.
-" Da ga nabodem na stap i stavim ga blizu vatre !?” Našalio sam se sa Jelenom.

A Suljo je u stvari Mađar i Imre mu je ime ! I kada nas je prihvatio “kao svoje rekoplovce”, onda se pokazalo da je Imre veoma pričljiv ! Ispričao nam je sve o sebi, ono što je hteo naravno. I nisam znao na čemu sam !? Da li da ga žalim, ili da mu zavidim na slobodi ! Sve što ima, sa sobom nosi ! Na čamcu je celo leto, a zimu provodi kao ložač u nekoj firmi, u Novom Sadu, gde se greje i ima tamo i prostoriju u kojoj spava i živi, a oni ga i plaćaju. Skromni prohtevi života, mu dozvoljavaju da uštedi za hranu i gorivo i tako … on na Dunav sa svojim drugarima Grofom i Garavom i na Tisi je i tu je priči kraj. A ranije !? Ranije je imao buran zivot i to je platio višegodišnjim zatvorom, otuda mu i mnoge tetovaža, po celome telu ! A Grof i Garava su biseri. On ih nrani ščim stigne, a verni su mu i istrenirao ih je da ne laju, samo kada je neophodno. A znaju da hvataju svakog za noge, ako se približi Sulji ili njihovom čamcu. Inače, ja i Jelena smo ih mazili i naravno nahranili.

Pošto nismo hteli, radi vatre da se premeštamo, a "bele lađe" prolaze i ne zna se kad' će, Suljo me je naučio kako je najbezbednije vezati čamac u obalu, tamo gde se očekuju visoki talasi. Motori se podignu maksimalno, a čamac se okrene pramcem prema sredini reke ! Pramčana sidra, pošto su moja bila "slabašna", obadva smo zabacili na vodu, što smo dalje mogli. Krmenim delom se veže za obalu, a i otpusti se malo, da bi mogao da se navuče na prednje sidro i to samo toliko, da kada dođu talasi, sigurno ne mogu da napune čamac. ( Jer slaba tačka svakog čamca je zrcalo, koje je još usečeno zbog motora. Pramac se osloni o obalu i primi vodu "na izvolte" ).

Sedeli smo do kasno u noć, jer pored vatre je baš prijalo. Uglavnom sva garderoba i frotiri za spavanje su nam bili suvi. Garava i Grof, svojim pametnim ponašanjem, su nas osvojili. Suljo je podavio jednu svoju mrežu, nedaleko od čamca i ispričao nam je o životu na Dunavu, sve što je znao.

Suljo iliti Imre
Psi Grof i Garava

Sedamnaesti dan

Ujutru me je probudio miris pržene ribe. Četvoronoške sam izašao iz kabine i protezanjem sam pokušao da svaki mišićni sastav probudim. Kad ono tamo na obali, Suljo puši cigaretu i sedi na pesku pored vatre i prži ribu u velikom crnom tiganju. Nasmejao sam se ljudskoj upornosti i ne poštovanju jutarnjeg uživanja u spavanju. U svari, obradovao me je Suljin po malo asketski način života, koji mu daje garanciju za samoodržanje. Kada li je Suljo ustao i izvadio mrežu, izvadio i očistio ribu iz mreže, založio vatru i već je ima prženu? Taj neće propasti u životu i na vodi. A u glavi mi se fiksiralo to uverenje.

A riba je tako mirisala da mi je voda potekla na usta. Skočio sam sa čamca u plitku vodu, zamahnuo nekoliko puta sa šakama u vodi i umio lice. Poželeo sam Sulji dobro jutro, a on me odmah nudi sa vrućom reš przenom deverikom i bodorkom, malo veće od šake. Taman su takve za tiganj i najbolje. Grof i Garava su prošli mimo oslonivši se o moje noge i seli nedaleko od mene, gledajući čas u Sulju čas u mene. A Sulja je sve to primetio i kaže :
-" He-he-he, obeležili su te ! Sad si njihov … !” Nasmejao se Suljo, a ja sam dao predlog da im odmah damo przenu ribu, a zatim ćemo mi da jedemo.
-" A … ne ! To bi bila greška. Onda bi oni shvatili da su oni glavni. I onda od slušanja komandi, nema ništa. Tako mnogi greše, pa onda idu po obali i dozivaju svoje pse. Psi su verni, ali i lukave životinje. Zato psa ne smeš da izdaš tj. moraš da mu u određeno vreme obezbediš da jede. I ne uvek kvalitetno i maksimalno. Najbolje je da obrok bude iznenađenje za njega. I ne smeš da mu pokažeš da ga voliš. Jer ako shvati da ga voliš, onda oni kao i žene, počinju da zahtevaju privilegije. A to znači da će sa te strane da te osvoje i onda si izgubio autoritet i opet gde si, ideš po obali i vičeš i tražiš ih"!
-" Da … !" rekoh ja i nastavih da grickam ukusnu ribu, ali sam se i zamislio, nad ovim što mi Suljo reče. Logično gledano, ima opravdanja. Ljubav nas je uvek obmanula!

Na mirnoj vodi čamac se zaljuljao i pojavila se čupave glava Jelene, koja je još uvek gledala na jedno oko.
-" Oooo, pa dobro jutro Jelena. Kako si spavala. Da te nije možda neko probudio !" Šali se uz osmeh Suljo.
-" More nije neko, nego nešto mirišljavo, čini mi se kao pržena riba, ili možda grešim ?”
-" Ne, ovo je pohovani hleb". Kaže smejući se Suljo.
-" More šta je da je, dolazim, ali sa džezvom kafe !"
-" E’ to ti je pametno … !" Zadovoljno trlja šake Suljo.

Sunce se probilo kroz oblake, koji su počeli da se razilaze i nestaju. Pozdravili smo se sa Suljom, Garavom i Grofom i poželeli drug-drugu mirnu vodu i bez nevremena i salauki. Suljo će kasnije krenuti. Možda u Moravu ili kanal DTD-a, kod Stare Palanke. U stvari njegov cilj je da se na Dunavu zadrži do kasno u jesen. Mahali smo jedni drugima, dok je pramac čamca sekao vodu prema Jugovu. A Dunav je reka za poštovanje, a onda za uživanje.

Susret sa Suljom, je za nas dvoje bio “događaj”, koji nam je pomogao da skoro zaboravimo jučerašnje nevreme, mada ja sam se ponašao sabrano i znao sam šta ću u slučaju dalje, ali mislim da ću ga zapamtiti do kraja života. A danas plovimo Dunavom kao da je i juče bilo ovako lepo vreme.

Prolazimo ispod mosta-gasoprovodnog, a na njemu odmaraju galebovi. Uskoro smo bili na ušću reke Jezave, gde smo se zaustavili radi obilaska pijace, nekoliko prodavnica i pekare ! Hoću da prijateljima u Jugovu, odnesem kao poklon lubenicu i dinju, jer verujem da će se obradovati. Ušli smo u Jezavu, cijih 150 metara od ušća je pripremljeno za novu marinu. Na obali nas je sačekao mali beli pas sa crnim kao ugalj očima. Gledao je u nas i mahao malim repićem i čini mi se da je bio gladan. Pošli smo na pijacu i obećali da ćemo ga nahraniti kada se vratimo.

Pijaca je u samom centru grada, u ovo vreme naše posete i nema mnogo sta da se bira i kupi, ali kažu da ovde u Smederevu pijaca se posećuje veoma rano ujutru. Ja sam lubenicu od 12 kg nosio na ramenu, pridržavajući je jednom rukom, a drugom sam nosio kesu sa provijantima. Jelena je nosila dve dinje, koje su i ulicom mirisale, dok ih je nosila prema čamcu. Mali beli pas je i dalje čekao i Jelena mu je dala, punu porciju mleka, koje je sa oduševljenjem počeo da jede, sve mašući levo-desno onim sićušnim repićem. Jelenu je osvojio i ona me pita:
-" Šta misliš, da li je ovaj mali nečiji, ili ga je taj neko, bacio u vodu pa je mali ovde isplivao !?"
-" Ma’ moguća je i jedna i druga verzija, ali nemoj ni da razmišljaš da ga mi uzmemo … !"
-" Zašto ? Baš mi ga je žao da ga ostavim samog na obali !?"
-" Snaći će se … u to sam siguran. Vidim da je inteligentan, a takvi ne stradaju, dok se ne zaljube !" I valjda uteših Jelenu, koja je ćutke uzela da čisti i secka na parčiće dinju.

Kad mali, ustade onako sit sa loptastim stomakom i otrca u susret jednom starom oronulom čoveku, koji je išao prema nama, nogu pred nogu. Starina nam požele dobar dan i pita odakle smo. Rekoh mu da smo iz Beograda. A on će:
-" Dok sam bio mlađi, služio sam u Titovoj gardi na Topčideru, a posle, ne zna se ni broj, koliko sam puta išao na Cvetkovu pijacu. Dosta dugo sam zakupljivao tezgu. Eh’, bila su to lepa vremena !" Ponudih starinu da sedne u rasklapajuću i prihvatio je odmah, ali sa uzdahom i požali se da ga listovi na nogama bole i po nekada ga noću bude grčevi. Mali je kao mačka grebao uz njegova kolena i on mu pomože te mali beli leže mu u skut zadovoljan. Jelena je iznela prvo stočić, a zatim i iseckanu dinju. Ponudih starinu sa domaćom prepecenicom.
-" Eh’ beše mu. Odavno je ne pijem. Izdalo me zdravlje pa mi je doktori zabraniše, a evo uzeću par parcica dinje. Hvala." Jelena je sela sa nama na ivici izbetonirane obale.
-"Deko, reci ti nama da li pecas po nekada ribe na Dunavu.
-" Eh’ i to mu beše. Znate vi deco, da sam ja pre 20 godina, upecao soma od 130 kilograma, koji me je vukao sa čamcem skoro do ušća Morave. A uhvatio se na "bucku". A u to vreme, čamac se terao na veslo i motku. Motori su bili uvek skupi. Jedva sam ga dovuko veslajući, dovde do tvrđave. Imam i danas isečak iz politike."
-" Deko, a da li bi možda kafu popio sa nama ?"Pita ga Jelena, ustavši sa betona i čisteći ruke od prašine.
-" ‘Fala ti dušo, imam i pritisak pa mi i kafu zabranili. Mada ja po nekad sa mojom babom popijemo tanku i da nas mine želja." Reče starina i krenu kući.
-"A ovaj mali veselko, baš me zabrinuo. Celo jutro ga tražim, a on našao i ručak i društvo. Mangupe ni jedan … !" Grdi starina malog belog koji veselo mašući repom trči ispred njega. A mi … izašli smo iz Jezave, sa izmešanim mislima i o malom belom beguncu i o starini, kroz koga ja gledam život. Samo dvadeset godina nazad, praktično, sve je mogao. Ja tu njegovu priču o krupnom somu, ne doživljavam kao uspešan lov !? To je ustvari bila borba sa nagonom da pobedi, a zatim i objektivna fizička borba sa sobom, da se domogne do kuće, gde ga čeka pored svega ostalog i komotni odmor, od ne malog fizičkog naprezanja, veslanja uz Dunav, nekih 11 km. A danas i kafu mu nedaju da popije … !?”

Prošli smo mimo Jerinine Tvrđave, koja mnogo pamti i verovatno bi mnogo šta rekla prolaznicima, lađama, barzama i belim brodovima, ali ćuti i prepušta svakog svojoj sudbini. Stigavši na teritoriju obala Jugova, radovali smo se susretu sa mojim kolegom i njegovom dragom ženom, ali se obistinilo ono čega smo se bojali, a to je da nisu na vikendici. Letnja je sezona i znali smo da će skoro doći, pa smo im ostavili lubenicu i preostalu dinju, na stepenicama kod ulaznih vrata. Da bi bili sigurni da je poklon od nas, ostavili smo im ceduljicu sa:"Bili smo do Kladova i osvojili smo Dunav, ali ga nismo pobedili. Moma i Jelena !”

I onda smo nastavili ka’ "Ljubavnom ostrvu", usput sretajuci ribare sa razapetim mrežama, kako ih voda nosi, a oni veslaju u stranu, držeći tempo zategnute mreže i nadajući se kapitalnom ulovu.

Prolazimo Gročansku adu, ali dunavcem do leve obale Dunava. Zaustavljam se pored njive zasejane kukuruzom i vidim po svili na klipovima, da se mogu ubrati, jer je zrno dobro formirano ( mlečno ). Preskočio sam neki kanal i nasao se u njivi. Izabrao sam klipove, poneo ih u naručju i ponovo iz zaleta preskačem kanal i donosim ih u čamac. Jelena se smeje i kaže da sam imao sreće da me nije niko video. Već je kasno popodne, sunce je na putanji zalaska, a mi prolazimo pored Ivanovackog kanala, koji i ovog puta ne možemo da posetimo, ali jednog vikenda, obavezno. Prilazimo malom ostrvu sa malim kampom i svega tri camca sa po par metara rastojanja drug od druga, čine malu družinu, koji su svi ustali kada su nas videli i rado dočekali, sa različito komičnim šalama. Stali smo na ugodno mesto, izašli sa čamca i pozdravili se sa svima. Ponudili smo im mlade klipove kukuruza, koji su svi sa oduševljenjem prihvatili i stavili na zar pored vatre, a onda kada smo svi seli, Uča nam je naložio:
-" Deder pričajte. Ja umirem od interesovanja, kako ste se proveli, jer i sam bih hteo da prođem taj put, ali se bojim da krenem sam, a da krene neko sa mnom, niko neće … !"
-" Evo ja hoću. Što nisi zvao, ja bih rado !" Javlja se Sneža, nastavnica iz neke škole iz Pančeva, koja je svima nama skuvala kafu. Uča je izneo po čašu crnog vina i pogodilo se da je iste sorte kao i mi što smo imali, pa je i Jelena iznela flašu iz čamca i stavila je na stočić. I počeli smo sa pričom. Ja sam hteo na preskoke bez da pričamo u detalje, a Jelena se ljutila i stalno me vraćala nazad da ispričam baš sve. Svi su po zanimanju bili ucitelji ili nastavnici, ali su netremice i sa velikim interesovanjem slušali i učestvovali u razgovoru. Klipovi korenja su bili pečeni i veoma slatki. Sloba Pančevac je izveštaj sa Đerdapa pažljivo slušao i oduševio se našim rešavanjem zadataka i problema iskrslih na putu. Probao je i pečeni kukuruz pa kaže:
-" Ko zna on zna. Moma i kad krade klipove kukuruza, on ukrade šećerac, najbolji za pečenje, a još bolji za kuvanje … !" I svi su se nasmejali, nazdravili i popili, ali niko nije hteo da menja temu. Svima su događaji bili interesantni, a za salauku, kažu da je isto takva kiša sa vetrom prošla i preko njih i kažu da su se pitali kako li je onima, koji su na vodi u vreme salauke. Sneža je posle ispričanih doživljaja, a i popijenog vina, izjasnila se da iduće godine je na Ljubavnom ostrvu.
-" Hvala vama na lepom i interesantnom Đerdapu, a šta bi se desilo da vas je brod pokupio. Ili da su vas talasi napunili i potopili? Ma idi bre’, ne smem ni da pomislim. Hvala vama, ali ja sam iduće godine ovde. I to baš ovde. Ništa dalje. Ma mnogo mi je lepo ovde … !” Uča je ustao i malo se zadržao u šatoru, a onda otuda izneo kotlić i stavio ga na tronožac iznad vatre. Kačamak od belog kukuruza i sir iz Grocke nam je bila večera svima.

Klipovi kukuruza, su takođe odigrali lepu ulogu, a i vino je bilo lepo i Snežina kafa naravno. I društvo je bilo lepo i dobro smo se proveli pored vatre i do kasno u noć. Tu smo i prespavali.

Osamnaesti dan

Ujutru sam se probudio, a "učiteljsko naselje" spava. Jedino je Uča zabacio štapove sa obale sa prednjeg spica ostrva. Napravio sam kafu, nalio u dve šolje i odneo do Uče. Obradovao se kafi i seli smo na obalu pored same vode. Zapalili po cigaretu i pričali o vodi i o pecanju. O problemima koje nosi život, ovde se ne pričaju ! A slavuj iz vrbaka, pevao je jutarnju pesmicu. Pre podne, uz poparu za doručak, smo proveli sa učiteljima i negde oko podneva, krenuli smo za matičnu marinu "Zelezničar" na Makišu.
-“ Nadam se da će te pre jeseni doći još koji put ovde kod nas na “Ljubavnom Ostrvu”! Doviđenja … !”

I završilo se moje prvo putešesvije na Đerdap. Toliko sam goreo u zelji da upoznam Dunav i njegove opasne strane, jer sam
ih se bojao, a sada kada sam ih doživeo i upoznao, ostaje mi da Dunav postujem i uvažavam. I u perspektivi mi je ostala želja da se družim sa Dunavom, ali i ljudima u njegovom priobalju … i da upoznajem njegove dobre strane … !

Pozdrav Moma Stošić

#