Evo nekih anegdota koje su se mogle naći vremenom u štampi:
#
Bog je šest dana stvarao svet, a onda se popeo na Gardoš i napio. Ovu biblijsku rečenicu izgovorio je čika Paja, majstor za spremanje riblje čorbe iz kluba “Radecki” u Zemunu. “Izeš kafanu u kojoj u tri ujutru ne možeš da pojedeš škembiće u saftu”, govorilo se tada. Danas čuvene zemunske restorane pohodi neka druga klijentela, a boemski duh živi još samo u anegdotama i sećanjima starih Zemunaca.
Prikupljajući građu o istoriji Zemuna enigmata i penzioner “Pupin-Telekoma” Branko Nikolić razgovarao je s mnogim svedocima burnog kafanskog života tokom prošlog veka. Priču je načeo knjigom “Zemunski motivi I”, a u drugom delu koji će, ako bude razumevanja sponzora, iz štampe izaći tokom jeseni, čeka nas prava poslastica – sočne pikanterije iz istorije zemunskih kafana. Iz tog, još neobjavljenog rukopisa, izabrali smo najzanimljivije detalje.
ŠARAN ILI ŠTUKA
Dok prolazite kraj renovirane „Venecije“, iz čije poluprazne bašte dopire kreštavi ženski glas – „Čamac plovi Rado...“, teško vam je da poverujete da ovaj čuveni zemunski restoran iduće godine slavi vek postojanja: po principu kiosk-restoran podigao ga je 1911. godine Aleksandar Štrajher. Iako ulazi u krug stogodišnjaka, „Venecija“ spada među mlađe veterane zemunske boemštine. Znatno stariji je „Šaran“, osnovan davne 1896. godine.
O tome ko je bio prvi vlasnik ove kafane postoji nekoliko verzija, a najverovatnije je reč o uglednom građaninu Arkadiju Bokaliću, koji je u svojoj kući prizemljuši, ispod Gardoša, na mestu gde je bilo pristanište, otvorio kafanu „Zlatni šaran“. Uz peć bubnjaru, prvi gosti kafane bili su alasi i seljaci koji su čekali skelu da ih preveze u bašte na Červenki, na banatskoj obali Dunava. Dugo je „Šaran“ bio na glasu kao kafana u koju dolaze „veseljaci“, pijanci i kavgadžije, ali i kafana u kojoj je riba direktno iz Dunava „uskakala“ u tiganj.
Branko Nikolić zabeležio je i primer kafanske konkurencije tog doba. U neposrednoj blizini „Zlatnog šarana“, preko puta Nikolajevske crkve, nalazila se kafana „Zlatna štuka“, a ubrzo je otvoren i bife „Kod sedam čunova“ čiji je gazda ispevao stihove: “Zvone zvona, glas se čuje, ’Šaran’ ’Štuku’ sahranjuje. A ‘Čunovi’, zlato moje, sahraniće obadvoje.”
PUBA NIJE UMRO
Decenijama su „Šaran“ održavali visoki gosti, kao što su bili Mika Alas, princ Đorđe Karađorđević, dr Jovan Subotić, ali pre svih boemi, ljudi kojima je kafana zaista bila druga kuća. Iz perioda pre II svetskog rata upamćen je uvaženi gospodin koji je, usred ručka za koji je obično poručivao ribu, dovikivao kelneru:
– Konobar, donesi vino, riba hoće da pliva!
Ponavljanje ove dosetke iritiralo je jednog drugog uvaženog gospodina koji je, ručajući obično govedinu, „duhovito“ uzvraćao:
– Konobar, donesi vino, vo hoće da pije!
U zadimljenom „Šaranu“ svoje najlepše balade ispevao je i veliki zemunski boem Jovan Ljubinković – Puba (1936–1997). Tu su nastali stihovi „Dunav, Dunav tiho teče, vratiti se ona neće“, pesma koju je kasnije izvodio Žarko Dančuo, a voleo ju je i Jovan Smuđa, zvani Rus, tenor koji je svirao gitaru, pevao pesme sa Volge i, kažu, „nije podnosio Pubu“. Ako pokušate da se udubite u ovu priču, čućete dve oprečne verzije. Po jednoj Smuđa je na kraju plakao na Pubinom grobu, a po drugoj „Puba nije umro, samo je prešao u drugu dimenziju“. I danas, kako kaže kantautor Vlada Kanić u knjizi pesama „Taurunumijada“, Puba „fali svima, i ribama i ljudima“.
PAPAGAJSKA POSLA
Jedan drugi zemunski boem, živa legenda Miša Pilipić – Podunavac, nekada je svakog drugog januara u „Šaran“ dovodio neku od čuvenih ciganskih muzičkih bandi iz Srema, zatvarao kafanu i bančio bez fajronta. Branku Nikoliću Miša je ispričao kako je početkom šezdesetih u „Šaran“ dolazio Jova Sorola, markantni Srbin iz Arada, koji je stalno pio špricer. Kad god bismo se sreli i pozdravili, priča Miša, ja bih mu šali rekao: „Daj popij nešto!“ A on bi odgovorio: „J... te, popa, daj i meni nešto.“ Nakon pozdravnih reči usledilo bi naručivanje pola litre belog i sifona sode.
A u još neobjavljenom nastavku „Zemunskih motiva“ Nikolić beleži i kako je zemunska vlast reagovala na legalizovanje prostitucije u Austrougarskoj. Čim je carevina donela takvu odluku zemunski oci prionuli su da to pitanje reše i 1904. doneli akt „Naputak za zborne i inokosne bludnice“. Jedini kupleraj nalazio se u nekadašnjoj Ribarskoj, danas Borčanskoj ulici, vlasnica je bila Mađarica, gospođa Kiš, a devojke iz Mađarske i Slavonije. Iako na dobrom glasu po higijeni i prijatnoj atmosferi, kupleraj je zatvoren 1929. tokom Šestojanuarske diktature, a sav inventar je prodat na rasprodajama. Priča kaže da je jedna otmena zemunska gospođa iz visokog društva na jednoj od tih rasprodaja mužu za rođendan kupila papagaja. Da ga iznenadi pred gostima ga je unela u salon i teatralno smaknula maramu s kaveza. A papagaj je, zaslepljen svetlošću, malo žmirnuo, a onda zakreštao: „Gospodu poznajem, ali kurve su nove.“
GDE SE RODIO DŽEZ
Miša Pilipić i danas je neizbežni „inventar“ restorana „Tri lađara“, na čijem se mestu nekada nalazila gostionica „Sedam graničara“, a posle II svetskog rata menza za studente Poljoprivrednog i šumarskog fakulteta koju su Zemunci iz milošte zvali „Tri kostura“. Mnogi ne znaju da je u ovoj kafani rođen jugoslovenski džez. Tu su svirali, i još ponekad (utorkom naveče) sviraju, Aca Korać, Mirko Šouc, Ljuba Brmbolić, Buca Jenč, Aleksandar Revišin (najbolji pijanista među urolozima, bubnjar Dragan Tucaković...
I danas se u restoranu „Tri lađara“ okupljaju: Dragan Seferović – Sefer, Ignjat Petrović – Giga, Spomenka Medurić – Beba, Petar Čavić – Čavka, karikaturista Dragan Rumenčić, pevačica Anđelka Govedarović... I, naravno, Miša Pilipić koga srećemo na zemunskoj pijaci, nasmejanog i ornog, kao da recituje stihove iz jedne od svojih kafanskih poema: „Nije me briga za ovaj ludi svet, meni je ’tek’ sedamdeset i pet.“
Izvor: Blic
