Prvi nautički koraci

[Uros]

Siguran sam da su sve naše nautičke priče su započele vrlo različito. Neki se u čamce, jedrilice i plovidbu zaljube još kao deca, drugi se nađu u tim vodama tek kasnije u životu, a ima i onih koji plovila vide kao znak svog uspeha i nagradu za trud, koji su uložili u posao. Ja sam se kao mali prvo zaljubio u reku i ribolov, pa onda u čamac, a sad se to sve ujedinilo u nautiku

Kako su moji prvi koraci izgledali, pokušaću da opišem u sledećem delu posta, a voleo bih da čujem i kako su započele vaše priče

#

Na moju sreću, nije to ni bilo toliko davno, mada poslednjih 10 godina više nisam stalan član Drinske ekipe zbog posla i drugog grada u kome sad živim. Sve je krenulo davne '89, kada je moj stari uzeo plac na obali Drine i tu ozidao vikendicu uz pomoć par komšija sa placa. Ja sam već sa svojih 5 godina počeo da pecam sa njim, a kasnije je više nas odatle išlo redovno zajedno u ribolov. Zanimljivo, ali iako sam bio mali i neiskusan, uvek su me moj stari i njih par komšija vodili sa sobom, a majstor Miša, tadašnji vlasnik čamca i motora, uvek mi je objašnjavao sve oko pravila na vodi i učio me da upravljam čamcem, a iz ove perspektive vidim, učio me je kroz razgovor i mnogim životnim stvarima kojih tad nisam bio svestan.



Meni, detetu od 8-9 godina je to bilo neverovatno zanimljivo i izazovno, i nisam mogao da ne zavolim vodu i čamac. Na naše tri vikendice, uvek smo imali bar jedan drveni čamac koje je Miša pravio. Inače je imao stolarsku radnju i opasan dar za duborez što radi i danas. Svi smo kod njega voleli ogromnu pokretačku energiju i duhovitost, jer znate i sami koliko na vodi znači pozitivna energija, a priroda nije ista ako je neko neraspoložen i pesimističan. Mogu slobodno reći da me je taj period oblikovao i kao osobu, jer provodeći vreme sa starijim ljudima, naučio sam se nekoj životnoj disciplini i postavljanju prioriteta. Nikad mi nije bilo teško da ustanem pre zore iako sam kao većina dece voleo da spavam duže ujutru, ali kad je u pitanju Drina, znalo se šta je bolje

Mišinih ruku dela:



Miša je i pored obaveza u svojoj radnji, stizao da dolazi i da se druži sa nama, i sa mojih 10 godina, počeo je da me uči da sviram gitaru. On je u mladosti bio član nekoliko muzickih sastava i kulturno-umetnickih drustava i gitaru je uvek imao u vikendici.

Nas dvojica, čini mi se '98. godine:


Neku staru polu-raspalu akustičnu gitaru koju sam imao, on je sredio i prepravio i ja sam imao instrument! Kakav je to bio poklon za mene, nisam tada ni bio svestan ali sam bio presrećan. Već posle nekih 3-4 meseca, mi smo mogli da sviramo zajedno i to je postalo sastavni deo skoro svake noći provedene pored vatre ispred vikendica, i jedan od najlepših delova mojih uspomena. Inače zahvaljujući tome, ja sam kasnije malo pre fakulteta počeo da sviram i "bas" gitaru, i svirao u par bendova sto je mnogo pomoglo u finansiranju školovanja, ipak sam ja treće dete, a to je velika stavka za budžet porodice.

Inače, tu u našim vikendicama, u Mačvanskom Prnjavoru na Drini, nastala je ideja i za likovnom kolonijom koja nosi njeno ime, "Drina", i počela je da se održava svakog avgusta još 2001. godine uz pomoć mesne zajednice.
Na slici su članovi kolonije, medju kojima i moj otac, takođe slikar.



Kasnije, neko se dosetio da napravi regatu sa tog mesta, pa je nastala i "Hajdučka regata" koja je privukla veliki broj ljudi i plovi se od Mačvanskog Prnjavora do Crne Bare.

U pomoć su pritekli i članovi čuvene "Drinske regate" iz Bajine Bašte i Ljubovije:


Posle svega, mogu da kažem da sam imao veliku sreću što je moja mladost bila usmerena na Drinu i što sam imao tu privilegiju da provedem 15 najlepših godina pored nje sa ljudima kakve ću vrlo teško naći u životu, koji imaju dušu i koji umeju da uživaju u jednostavnim stvarima.




Jedno veliko hvala mom starom, Miši i ostalima sa Drine što su me zarazili rekom i prirodom. Ja ću ako Bog da to nastaviti na sličan način sa svojim sinom, na Dunavu...

Slike su preuzete sa facebook stranice "Reka Drina Prnjavor": https://www.facebook.com/reka.d.prnjavor/

[Zveki]

Bravo Uroše,
Lepa prica i osvrt na detinjstvo i prve zaveslaje na vodi.
Moja prica i prvi dodir sa Dunavom pocinje od perioda kada sam jos kao dvomesecna beba posao na kampovanje na Adi Huji gde je moj otac imao vikendicu, tada prelepo mesto sa netaknutom prirodom. Prve uspomene koje ja pamtim vezane su za drvenog Apatinca od 6m koji je imao moj otac i motora Moskva od 3ks, ćudljivog kao i sam Dunav sto ume da bude. U nosu mi je i dan danas secanje na taj miris sagorelog benzina koji je ostavljao oko sebe kao i miris vrelog lanenog ulja i katrana kojim su se tada premazivali drvenjaci svakog proleca pred sezonu.
Pamtim i dan danas natecene prste od udarca cekicem kada promasis eksercic kojim se zakucavala limena traka na sastavu dve daske kada je bilo potrebe da se promeni ili okrpi deo na camcu.
Secam se i hrastovih kabinasa koje su pravili vrsni majstori iz Prova i mnogobrojnih plovidbi sa njima do Beograda i Zemuna sa ocem i njegovim drugarima koji su bili kupci tih istih.
Secam se i ogromnih kosavskih talasa i mene i oca u drvenom camcu kako se po njima vracamo s pecanja, ja sćućuren izmedju njegovih nogu i kapetana samohodke koji je izasao na most i krsti se sto vidi nekoga na vodi po tim talasima sem njega.
Secam se i......svih dragih ljudi koji nisu vise sa mnom ali su u mom najlepsem secanju i tu ljubav prema Dunavu i prirodi koju su usadili duboko u meni ja im vracam svakim danom provedenim na reci.....moj otac, Pera Šuma, Bane Pub, Neša, Svila, Milan Čokalija.....hvala Vam.

[Uros]

Meni je malo žao što sam Dunav upoznao tek pre 5 godina...volim da čujem kako je to nekad bilo, i mogao bih te iskusnije ljude koji su se naplovili Dunavom da slušam dugo dugo...

Pretpostavljam da se iza nadimaka tih ljudi kriju interesantne priče?

[Mileta]

Mislim da je Uroš negde ovde počeo da piše o tome kako je on zavoleo nautiku, pecanje i sve vezano za boravak na reci i pored nje. Nisam mogao da nadjem tu temu, pa sam ovako počeo, a Uroš kasnije može srediti temu i prebaciti je na jedno mesto.
Rodjen sam pored Plavskog jezera na samom izvorištu reke Lim. Jezero je ledničkog porekla, u njega se uliva reka Ljuča, koja nastaje od dve manje rečice- Vruje i Grnčara, a iz jezera ističe reka Lim koja protiče ispod moje rodne kuće. Jedan deo mog imanja izlazi na reku, tu smo uvek vezali svoj čamac, tako da za sebe mogu reći da imam čamac od kako sam rodjen.

[Mileta]

Čini mi se da je nekako rodjenjem bilo predodredjeno da volim reku, čamce, plovidbu. Ne bih se inače rodio na obali reke. Moj otac je svojevremeno bio jedan od najboljih i najuspešnijih sportskih ribolovaca u tom kraju. U to vreme mreže su strogo bile zabranjene, dozvoljen je samo veštački mamac. Nikad se nije moglo desiti da nemamo ulovljene ribe kući. Pošto tada ljudi i nisu nešto imali zamrzivače da ribu zamrzavaju, obično je bilo ono što se ulovilo, spremalo se istog ili narednog dana. Kako su Jezero i okolne reke bili bogati ribom uvek je bilo ulova. Otac je nesebično delio ribu i komšijama koji nisu ribarili. U jezeru je često bilo baš kapitalnih primeraka-štuka, pastrmka, mladica, klen, lipjan, amur. Tu je ulovljen i svetski rekord mladice od oko 43 kg, A ribe je bilo nije da nije.

[Mileta]

Celo moje detinjstvo je bilo vezano za čamac i reku. Mi deca smo glavno igralište imali na poljančetu uz fudbal ili u vrbacima pored reke, gde smo pravili kućice u krošnjama vrba. Roditelji su uvek znali da smo tu negde uz obalu, Majka izadje u dvorište iza kuće samo vikne -ruuučak, i mi smo za par minuta za stolom, posle opet reka. Od kao znam sebe, znam da plivam. Da veslam sam naučio od trenutka kad sam sam mogao da podignem veslo. Otac bi me stavio ispred sebe u krilo, držao veslo ja bih stavio ruke izmedju njegovih na veslu i teraj. Kad sam naučio, ihaaa miline. Veslanje mi je koristlo i za trening. Znao sam da preveslam jezero uzduž i popreko. Nije to veliko jezero, širine je oko 920 metara dužine oko 2150 metara, prosečne dubine 9 metara. Pre je bilo i dubine od oko 16-18 metara, ali reka Ljuča nanosi pesak i godinama zasipa jezero, čime je ono sve pliće.

[Mileta]

Voda Jezera mog detinjstva je bistra i čista, kao deca smo bez probema pili vodu iz jezera. Plovimo čamcem, veslamo, ožednimo samo zahvatimo vodu dlanovima napijemo se, i piči dalje. Voda je bistra tako da bez probema vidimo dno i na 5-6 metara, možda i dublje. Kao deca smo voleli da ujutro rano izadjemo na jezero udjemo u delove gde ima podvodnih trava, uzmemo deblji najlon i teži metalni mamac sa udicom na kraju, jedan vesla, dok drugi sa čamca osmatra dno i kad dole ugledamo Soma, kojeg smo mi tamo zvali Derać, jer smo mu po ulovu drali kožu od vrata ka repu. Kad bismo ga ugledali na dnu , samo spustimo udicu ispred glave lagano par puta cimnemo varalicu , on se zaleti i hvata mamac. Bilo je tu lepih primeraka.

[Mileta]

Sad baš ne idem često u rodno mesto, vezao se za Dunav, Savu i plovidbu njima. Kad odem sa suprugom onda stvarno opušteno uživamo, ili na pontonima jezera, ili na našem pristaništu, koje komšije iz navike zovu Stamatovića plaža, jer se leti tu skupljao ceo komšiluk koji nije imao pristup vodi sa svojih imanja. Graje dece, veselo skakanje u reku, plivanje, prolazak čamaca i sad mi je to pred očima.

[Mileta]

Kad me neko, ko me dobro ne poznaje, pita otkud to da me odjednom sada toliko zanima reka i nautika. Kažem da sam rodjen na čamcu i da mi je to u krvi. Kako na čamcu-pitaju me. Pa lako. Rodjen sam kraj jezera, majka pecala ribu i rodila me na čamcu . Pomalo se bavim i pisanjem poezije, to mi jedan od hobija, razonoda za srce i dušu. Često i pišem o reci, plovidbi, brodovima. Ništa me bolje ne relaksira nego aktivnsoti oko nautike.

REKA

Od rodjenja mojom dušom reka teče.
Kao i ja što se probijah kroz život,
brodić uz maticu snažno talase seče.
Ka milom mestu hitam,
Ponekad alase za ulov pitam,
Ni danju sunce jarko, po noći hladna tmina,
sva košave silina, ni bilo kog drugog vetra
na puteve moje ne staje.
Od nikog ništa ne tražim!
Uz talase moćne reke opušteno skitam.
Ka tebi žurim, jer znam da me čekaš,
kao da si tu za mene uvek bila,
ti kriva Vrbo mila!
Volim da moje telo pod tobom Vrbo drema,
dok se sunce kao plamena lopta
ka zalasku sprema.
Najbolji prijatelj je ta Vrba kriva
Uvek me rado ispod krošnje prima
A da li verujete da za uzvrat ne traži ništa
Nadvije se samo iznad mene i brodića,
štiti me i pazi,
svojim mladim granama kao da me mazi.
Propusti sunca taman koliko mi treba
izmedju grana kao da imam prozor do neba
Sad i labud kraj čamca umoran drema.
Lepšeg mesta kao da nigde drugo nema.
Nije važno da li je noć, jutro, dan ili veče.
To reka mojim venama teče.

Mileta Stamatović

[Uros]

Kakva lepota, imao si sreće da odrasteš u takvom okruženju. Mi smo se nažalost odvikli od čiste i prozirne vode, pa nam neobično kad je Dunav bistar... Nekada nam je to bilo normalno stanje

Odlična reportaža